designlab | taboo broj 46-47
Bila je šesta Beogradska Nedelja Dizajna. Belgrade Deisgn Week. Bio sam. Opet.
¶
Sećam se kada je bila prva… kada su gostovali svetski gigastarovi – Colani, Rashid, Lovegrove, … Sećam se da sam uveče, posle poslednjeg govornika, Ross Lovegrove-a, krenuo kući potpuno omađijan. Tolike misli su mi se rojile po glavi da sam tek na Brankovom mostu skapirao da pešačim, da sam auto zaboravio na parkingu Sava Centra.
¶
I ovaj put je bilo odlično. Naravno da od prvog BDW-a pa na ovamo dobijamo „samo” svetske megastarove jer smo one giga potrošili onomad, 2006. Ovo treba shvatiti više kao jezičku smicalicu – poređenje takve vrste ne može se uopšte napraviti.
¶
Elem, tri dana sam pratio glavni program BND-a. Žao mi je što nisam prisustvovao i onim prepodnevnim sesijama, ali ne vredi, mora (po)nešto i da se radi… i ova tri poslepodneva sam nadoknađivao nedelju dana. No, kako god, tri poslepodneva/večeri provedene u tami gledališta Jugoslovenskog dramskog pozorišta su, osim sjajnog druženja i razmene mišljenja sa Cobom, iznedrila nekolika zapažanja.
Multidisciplinarnost. Skoro svi govornici, bilo da su individualci ili predstavljaju svoje kompanije, pokazali su nam u koliko se različitih kreativnih izraza kreću u svom svakodnevnom radu. Prepliću se tu i grafički i industrijski dizajn, crtači su i ilustratori, enterijer i eksterijer su im sasvim prirodan prostor za rad, video, multimedija, brending, socijalne mreže, novi mediji, … uska specijalizacija je sasvim passée.
Da li je široko polje delovanja i interesovanja proizvod godina finansijske krize, sasvim individualna osobina ovih ljudi ili novi trend ostaje nam da vidimo u budućem vremenu.
Otvorenost. Usudio bih se da kažem da svi koje smo slušali lako prevazilaze okvire jednog prostora ili kulture. Za njih je planeta stvarno globalno selo – ne dele ljude, običaje i ponašanja na ovakva ili onakva. Štaviše, u svom radu upravo crpe inspiraciju iz onih mesta za i na kojima rade a pri tome prodiru duboko u samu suštinu upravo tih lokaliteta dodajući im svoje lično i obogaćujući ih globalnim.
Bukvalnije tumačeći pojam otovorenosti – svi su apsolutno lako pristupačni za razgovor i razmenu mišljenja.
Ravnopravnost se sasvim prirodno nadovezuje na prethodno. Na ovaj ili onaj način, svi koje sam imao prilike da vidim, govorili su o tome kako su stav i mišljenje svih onih sa kojima ili koji za njih rade podjednako važni i bitni za ostvarenje nekog projekta bez obzira kog su pola, rase, vere, struke, obrazovanja. Timska organizaciona šema i podsticanje ekipnog duha je na prvom mestu.
Znanje koje su sa nama podelili svi ovi ljudi samo po sebi nije čudno – to smo od njih i očekivali… zahvaljujući njemu su postali to što jesu i stigli tu gde jesu.
Ono čime su nas, međutim, sasvim osvojili je potpuno neverovatna skromnost (i za malo pa obezvređivanje sopstvenih zasluga i dostignuća) koju je svako od njih lako prosuo pred nas. Pritom, nije to bila lažna skromnost, kojom bi nas, zapravo, potcenili. Naprotiv, sve do čega su došli i što su postigli, ljudi koji su nam govorili posmatraju kao posledicu velikog i napornog rada, postojanja boljih od njih samih koji su ih okruživali i sa kojima su sarađivali, ogromne želje i vere i, naravno, nešto sreće.
Iako su skoro svi projekti koje smo videli, sasvim normalno, u svakom smislu biznis orijentisani niko od njihovih tvoraca ni jednog trenutka nije zaboravio, niti se odrekao, pojmova i tema kao što su životna sredina i njena zaštita, održivi razvoj, budućnost onih koji za nama dolaze, briga za različite društvene zajednice i one koji nemaju sreću da život žive lako, jednostavno i normalno, …
Konačno, ono što je baš višnja na torti jeste nastup većine onih koji su nam se sa scene JDP-a obraćali. Veština govorništva je, svakako, nešto za šta se mora imati određeni talenat, međutim, ozbiljna priprema i, očigledno, mnogo vežbe su ono što je još važnije… rečju, mora da se radi. Ipak, ni dar ni rad nisu dovoljni – ono što je mamilo gromoglasne aplauze publike je, ustvari, iskrenost s kojom su ovi ljudi, ili bar većina njih, stali pred publiku i tako isto, iskreno i govorili.
¶
Sve ovo, na prvi pogled, deluje kao nešto sasvim normalno i neko se, možda, pita čime su ova zapažanja zaslužila prostor.
Ljudi, naši ljudi koje poslednjih godina srećem, gledam, upoznajem ili znam, privatno ili poslovno, mahom nemaju ove osobine… nisu ni svesni da im nedostaju… a što me dovodi do poslednjeg zapažanja.
Komunikacija, stalna, neprestana, neophodni je potrebni preduslov za kvalitetniji i uspešniji život i rad. Ovde, u Srbiji, većinom nismo skloni razgovoru (bar ne onom konstruktivnom, zdravom i otvorenom) ni sa samim sobom a, ne daj Bože, sa drugima… osim kada su ti drugi na neki bilo koji način jači, pa nas na dijalog nateraju. No, onda se služimo drugim sasvim našim „znanjima” za opstrukciju komunikacije.
Jovan Jelovac je, u ulozi moderatora, svakog od govornika na kraju njegovog izlaganja pitao kako vidi budućnost (s obzirom da je budućnost bila osnovni moto ovogodišnjeg BDW-a).
Ničim nisam dorastao da se poredim sa ljudima koje sam tri dana sa velikom pažnjom i divljenjem slušao, ali, eto, srećan sam da imam svoju kolumnu pa mogu da pišem šta i kako mislim i da odgovaram na pitanja koja mi nisu postavljena.
Budućnost za nas ovde je u pronalaženju načina da mnogo više i daleko bolje komuniciramo. A onda ćemo polako doći i do kvaliteta te komunikacije. Potom, … ih, gde će nam biti kraj.
S tim u vezi, dobar osećaj u poslednjoj sedmici maja mi je unekoliko pokvarila činjenica da su se ove godine BND i Mikser poklopili, preklopili, kako god – trajali su u isto vreme.
Jasno mi je da nisu ni približno istog formata, koncepta, ideje, realizacije niti ciljaju istu publiku. Međutim, u sredini u kojoj su to skoro jedina dva, a svakako jedini tako veliki i sveobuhvatni događaji organizovana za, sa i o kreativcima, pretpostavljam da se sve moglo organizovati da se jedno na drugo nastavi. Tako bi, imali 10-ak dana fešte i festivala, umesto jedne sedmice u kojoj se ne može sve ni stići ni postići a za kojom nastupa 51 nedelja u kojima nema ništa, nada, zero.
Ne znam lično nikoga, ni iz BDW-a ni iz Mikser-a… ne znam da li se međusobno vole ili ne, da li su jedni prema drugima sujetni ili nisu, doživljavaju li jedni druge kao konkurenciju ili ne, … upravo jedino što mi je jasno jeste da ne komuniciraju…
Kako rekoh, komunikacija nam ovde, na ovom prostoru, svakodnevno nedostaje, strašno nam fali, vreme je da to menjamo – rastu neka nova deca koju treba i mi odavde nešto pametno da naučimo. Trebaće im da bi mogla da prate njih tamo.
¶
Na kraju, da li bih nekog ili nešto posebno izdvojio? Lični najsnažniji utisak i ono što ostaje za sećanje u narednim godinama jesu (redosled je hronološki):
Martin Gran (Snohetta), čovek koji je izuzetnim nastupom predstvaio kompaniju u kojoj radi a koja pravi tako dobre stvari da je u sali nekoliko puta bio potpuni tajac i još više puta frenetični aplauz.
Arik Levy, najiskreniji govornik koga sam ikada video koji je učinio da se pola sata osećamo kao sasvim njemu ravni i poklonio nam neke istine zbog kojih ćemo se neko vreme lakše boriti sa svakodnevicom.
Javier Mariscal, čovek koji je sa toliko ljubavi predstavio animirani film Chico & Rita na kome je radio punih šest godina i pri tom svih tih pola sata plesao i pevušio.
Dieter Meier, čiju muziku (Yello) pamtim iz srednjoškolskih dana – rečenicu (parafraziram) „kad se popneš na vrh planine, siđi što pre da se tamo ne smrzneš” koju je između ostalih izrekao, pamtiću dok sam živ.
Simon Waterfall & Daljit Singh, duo koji nas je odlično osmišljenom i jednako izvedenom prezentacijom, naterao da se zamislimo nad sopstvenim životom a potom i stvaranjem.