designlab | taboo broj 71-72
Poslednjih nekoliko meseci a sa osobitim naglaskom na poslednjih nekoliko sedmica, glavu ne dižem od posla – jeste, imam(o) ga dosta i zbog toga se ne žalim(o), ali zahvalјujući neverovatnom obezvređenju istog, radimo mnogo više a za mnogo manje novca, i zbog toga se žalim(o). Sa takvim mentalnim stanjem – um mi je od jutra do mraka, skoro pa 24/7, posvećen i usredsređen na odgovaranje zahtevima svakodnevnog posla pa sam potpuno, sigurno i bezpogovorno rešio da za ovaj broj Taboo-a ne pišem dizajnlab. Ne vredi, ne mogu… U kasne večernje sati kada konačno kući dođem želјan sam da sa porodicom razmenim neke misli i utiske a potom neko vreme odmaram mozak gledanjem u noćno nebo i krovove Savamale.
Kako god, bio sam baš čvrsto rešio… Kad eto, zazvoni telefon i uredništvo me pita kad ću poslati tekst za 70. broj koji izlazi… Zaustim da kažem kako i zašto neću pisati ali ta brojka (70) snažno odjekne u glavi te veoma poslušno odgovorim da ću svakako stići do roka koji je postavlјen… istog trenutka se zapitam šta mi je to trebalo… ne vredi, slab sam na te neke i nekakve okrugle brojeve… adekvatno, i sa matematikom sam veoma slab.
… ni svetla…
Hteo sam da pišem o svekolikom uticaju dizajna na svakodnevni svet oko nas – to je tema koja me već neko vreme zaokuplјa a i na svim svojim predavanjima obavezno imam nekoliko rečenica, pasusa i slajdova na tu temu, čak svaki put sve više, rekao bih. Međutim, nije me krenulo onako kako sam hteo i kako bih voleo a želim da taj tekst bude baš-baš dobar pa ostaje za sledeći put. Obećavam. Stvarno.
Srećom nova tema nametnula se brzo – sveprisutna je, zapravo danima bode oči ali potiskujem, ne dozvolјavam… i onda se povezem na taj jedan rani jutarnji sastanak. Ovo „povezem” je važno – studio mi je veoma blizu kuće pa tokom tog veoma kratkog pešačenja nemam mnogo toga da vidim a i retko se šta novo dogodi… televiziju ne gledam, banere sistemski apstrahujem… Elem, nije gužva ka Novom Beogradu ali se lagano vozi, pa imam mogućnost da gledam i primećujem bilborde pored puta… i onako baš sam uzbuđen, kao kad provincijalac dođe u veliki grad, ili kad građanin ode u još veći grad, jel… ma milina, uživancija, toliko toga, sve novo… ma uh.
Posle prvih petsto metara shvatio sam da skoro jedino što se može videti jesu Vučić, Dačić, Đilas, Jovanović, Koštunica, Tadić, Grubješić i razni drugi koji nisu prezimena nego nazivi (redosled je izabran na osnovu prostog nailaženja na bilborde tokom snimanja fotografija koje su ilustracija ovom tekstu). U narednih dvesta metara sam se sasvim fokusirao na te velike grafike. Odmah sam znao – dizajn u trenutnoj predizbornoj kampanji doživlјen kroz beogradske bilborde i plakate je tema ovomesečnog dizajnlab-a. Samo dizajn, ništa poruke ili kampanje, samo pakovanje, samo forma, samo sadržaj, ništa suština. Kratak tekst, osvrt zapravo, onako, mentalna crtica.
…daleko je dno.
Elementi koji su mi zaokupili pažnju i na koje sam se skoncentrisao su sveukupni koncept, glavna fotografija, izbor i tretman fontova te upotreba boja. Dakle,
Koncept
Može biti da sam stara škola, međutim, svakako zastupam stav (a tako i radim) da dizajn bilo kakve kampanje mora da bude jedinstven i monolitan – dakle jedan grafički koncept sa jasno postavlјenim svim elementima a onda samo različite adaptacije… gotovo šablon. Mislim da se poruka tako mnogo bolјe prima čak i kada se šalјe na različite adrese.
Većina onoga što nas gleda sa bilborda i jeste rađeno sa takvom idejom, stvarno. Ipak, iznenadilo me što se jedna stranka odlučila da kreira nekoliko zamalo pa sasvim različitih rešenja u, doduše, istom okviru. Ja ne bih tako ali ne znači da je loše, možda je to upravo recept za uspeh – znaćemo u vreme kada ovaj dizajnlab izađe.
Fotografija
Najfantastičniji elemenat svih predizbornih bilborda koji je i ostavio najjači utisak na mene (pa na neki način bio i okidač za ovaj tekst) su fotografije glavnih aktera koji se na njima pojavlјuju. Potpuno fenomenalno. U pojedinim trenucima smejao sam se do suza.
Pre više godina imao sam dva puta priliku da budem u timovima koji su radili izbore. Iako tada nisam imao dovolјno iskustva pa nisam bio na pozicijama koje imaju konceptualnu ulogu, voleo sam da prisustvujem fotografskim snimanjima – duge pripreme, pažlјivo montiranje svetla, brižlјiva šminka, opuštajući razgovori sa lјudima koji će biti fotografisani, podsticaj i insistiranje da prenesu neku emociju, poruku… ceo dan… potom još nekoliko dana da se izabere i obradi ta jedna, prava, fotografija.
Gledajući u političare koji mi se obraćaju sa beogradskih bilborda prvi utisak je da nisu našli dovolјno vremena koje bi odvojili da se naprave fotografije sa kojih će izgledati kao neko kome treba da poklonim(o) svoje poverenje – uhvaćeni na prečac, na brzinu, u prolazu, uzput, izvađeni iz neke druge prigodne scene… Naravno da onda ni kadrovi nisu odgovarajući, kod nekih su oni prenisko, na drugima ih gledamo iz žablјe perspektive, nekima ide vetar (ili već šta) u oči, pojedini kao da su stali pored mlade i mladoženje na rođačkoj svadbi, neki su zaustili nešto da kažu i tako su i ostali, drugi kao da su se nečega uplašili. Naravno da onda ni fotografi koji su, možda, vrhunski umetnici i koji bi znali sve šta i kako, ne mogu skoro ništa… a i Photoshop nije svemoćan, takvim ga mediji prave, i njemu treba dooooobar početni materijal.
O poruci koju treba da pročitam(o) sa lica, iz držanja i stava lјudi koji žele da nas predstavlјaju iluzorno je govoriti – nema je, uostalom piše već nešto levo-desno-gore-dole pa čitaj(te).
Čast veoma retkim i malobrojnim pojedincima.
Jedna stranka se odlučila da na svojoj nosećoj fotografiji predstavi skup različitih glasača kojima se obraća – prepoznajemo različite profesije, statuse, nivoe obrazovanja… Koliko je ta cela scena amaterski urađena u svakom svom segmentu nameće se pitanje da li treba da je doživimo kao uvredu svih tih lјudi (nas) ili je u pitanju, zapravo, nekakva parodija, komedija, drama, tragedija… strašno u svakom slučaju.
Font
O našem pismu sam već (ogorčen) pisao na istom ovom mestu pre (ups, sad pogledah) tri godine. Naravno da nisam imao nikakvih iluzija da će moj tadašnji tekst bilo šta promeniti, žalosno je da se temom ćirilice u svakodnevno-upotrebnom smislu više skoro niko i ne bavi. Čak su i političari prestali da je uzimaju u formalnu zaštitu, izgleda da im više ne treba, nije interesantna.
Na prste jedne ruke može se nabrojati broj ćiriličnih pisama koje su iskoristili dizajneri za uobličavanje ovoizbornih bombastičnih poruka – sva ona ista postoje još iz vremena kada se radilo za prve demokratske izbore u Srbiji. Jedino je novo da više niko ne koristi čuveni „Miroslavlјevo” font i da su u upotrebi neke današnje ćirilice koje su, avaj, za rusko tržište pa pojedina slova nisu naša.
Ko mari, takva su i u udžbenicima… pa šta još uostalom glasači znaju.
Boje
Moguće je da negde u Srbiji postoji uputstvo za korišćenje boja u političkoj kampanji (ili po pitanju bilo kakvog državnog posla) koje kaže da se kolorni spektar ima svesti samo-jedino-i-isklјučivo na one tri boje koje postoje u državnoj zastavi… ako ovakvog priručnika nema onda je neka viša sila svojim natprirodnim i neverovatnim moćima nametnula da se crveno, sve nijanse teget-plavog i belog moraju koristiti prilikom izrade rešenja za korišćenje u političkoj kampanji. Pretpostavlјam da se prosečni birač jedino sa ove tri boje osokoli da na izbore izađe i da samo taj kolorit odmah donese sav nacionalni zanos-ponos… tako jedino i veruje u svetliju i bolјu budućnost, valјda.
Čast onim jednim koji su se osmelili da uvedu još po neku boju koja nije u ovoj kratkoj ton karti.
Znak
Nije u direktnoj vezi sa onim što je tema ali mi je, kao deo svih tih celina, upao u oči. Nisam siguran da bi političke partije obavezno, po svaku cenu, trebalo da imaju znak kao neophodni deo svog vizuelnog identiteta. Nekako sam sasvim sklon, štaviše ubeđen, da je ispis (logotip) više nego dovolјan. Jednostavniji je, lakše se čita, nije potrebno nikakvo dešifrovanje, jednako ga je moguće doraditi i dopuniti, komforniji je za upotrebu na različitim sredstvima i u mnogim veličinama… Konačno, ako ništa drugo, razlozi su sasvim praktične prirode – prilično je idejno-kreativno zahtevno dati smisleno grafičko rešenje za nešto što je politička partija, nije nemoguće ali je teško.
Ovo se i vidi iz vizuelnih identiteta koji nas gledaju sa bilborda – ima onih pretencioznih koji bi hteli mnogo a ne znaju kako, tu su i oni koji su proizvod neke smuti-pa-prospi ideje, vidlјivi su slučajevi gde je mali-iz-stranke-koji-zna-sa-računarom odgovorio svim zahtevima svih pretpostavlјenih, nekolicina je onih na koje se više ne može dodati ništa koliko već imaju nečega, tu su i veoma dobre skice koje su postale gotova rešenja… ima onih koji neodolјivo podsećaju na neke druge pa su predmet opšteg podsmeha.
***
Na kraju, nemam dilemu – izborni rezultati neće/ne bi bili drugačiji ni da su poruke drugačije dizajnirane, da su estetičnije, suptilnije, zanatski bolјe… ali sve, nekako, želim da naša sveukupna stvarnost krene vizuelno u vis… nije realno, ništa nam ne ide u vis, znam, ali želim.
Jedino što me pozitivno iznenadilo, gotovo obradovalo, jeste izuzetna jednostavnost i čisti minimalizam (osim u jednom do dva primera) s kojim su kreirane poruke! Da li su kreatori stvarno shvatili i prihvatili činjenicu da je danas (tvrde sva nova istraživanja) fokus primalaca na poruke veoma-veoma kratak ili je po sredi neki drugi (sasvim trivijalan i prizeman) razlog, ne znam, ali za pohvalu je što se svi bilbordi čitaju brzo, lako i jednostavno, bez šuma.
U visinu grana na koje smo se spustili uverila me i ova mala i kratka potraga-pretraga za predizbornim bilbordima po beogradskim ulicama – dan u kome sam hodao i u kojem pišem je u nedelјi kada se otvara Sajam automobila (ove godine je to samo Car Show ali svejedno) – nekada je pre i u vreme trajanja ovog sajma skoro pa jedina oglasna poruka koja se mogla videti bila ona koja je vezana za različite marke i modele automobila. Ove martovske sedmice 2014. skoro da i nema drugih oglašivača osim različitih političkih stranaka. Dostignuća, snovi, sjaj i glamur sasvim su ustupili mesto lažnim obećanjima u koje više niko ne veruje… ili, pak…