designlab | taboo broj 51-52
Neko će pomisliti da je inspiracija za naslov leži u februarskom snegu koji je baš preterao… više mu se ni deca ne raduju, što reče jedan moj prijatelj u svom Facebook statusu, posle dva-tri dana neprekidnog padanja… Ima i onih koji će naslov povezati sa sasvim drugim stanjima svesti… Sasvim sigurno, neko će reći da je u pitanju neka fora i da se zapravo radi o sasvim nečem drugom ili sprotnom… Međutim, ni jedni ni drugi ni treći neće biti u pravu. Verujem da ima i onih čitalaca koji će zaključiti da je u pitanju moja omiljena boja te da je ona tema za lamentiranje u ovom designlab-u… i oni će biti najbliži stvarnom stanju… s tim da bi pravi naslov trebalo da glasi “beli prostor”.
Nisam protivnik ali ni zagovornik upotrebe stranih reči u govoru… međutim, taj “white space” zaista sjajno zvuči (i izgleda)… gotovo sexy. E sad, srpski takav naslov (beli prostor) mi u uhu nešto nije bio dovoljno dobar a engleski nisam hteo da upotrebim pa sam izabrao – belo.
Okidač za ovu temu nije došao ni slučajno ni naglo – razjašnjavanje sa klijentima na temu belog imam bar jednom u desetak dana i tako unazad godinama. Mada, ko nema, jel? Odavno želim da neko slovo na tu temu napišem ali, eto, nikako da se to i desi… a malo sam i štedeo te reči, hteo sam da ih upotrebim u jednoj knjizi koju sam planirao jednom da napišem… i onda dese se neka dva događaja, od kojih me jedan podseti da je “jednom nekada” krajnje neizvesna i u trenutku razgradiva vremenska kategorija a drugi me podstakne da sve to nekako izađe sada i odmah.
Dakle, ovo je kratka oda belom prostoru koji je sama suština mog privatnog i profesionalnog života. Nekada, davno, kada su klijenti bili mnogo bolji, učeniji, tolerantniji, vaspitaniji, u svakom slučaju drugačiji ljudi, naučio sam od jednog starijeg kolege kako se na prezentaciji obrazlaže rešenje u kome je mnogo belog prostora… koje je minimalističko kako su onda a i danas naručioci prepoznaju takve ideje… Elem, prilikom prezenacije upotrebi se izraz “funkcionalna belina” i time se sve objasni, nema dodatnih pitanja, stvar je (uglavnom) rešena. I stvarno je tako bilo, ili je meni i nekim mojim kolegama to prolazilo.
Avaj, ta vremena davno su za nama… došli su neki drugi koji imaju pitanja posle “funkcionalna belina” zakucavanja… nisu zadovoljni tom jednom jedinom složenicom koja tako fantastično jasno opisuje potrebu neke komunikacije (štampane, elektronske, oralne, koje god) za belim prostorom. Danas, moramo da kažemo mnogo više od toga.
Zašto belo?
Ona prva veza između dizajnera i belog prostora nastala je, valjda, iz izazova odnosno straha, u zavisnosti da li je dizajner od onih koji čašu posmatraju kao polupunu ili polupraznu. Svi kreativci su, pa i dizajneri, naime, ljudi koji se svakog dana bar nekoliko puta susretnu sa praznom stranom, papirnom ili elektronskom svejedno, kao početkom projekta na kome treba ili žele da rade. Taj prazni prostor u koji se gleda i koji upija, koji poziva i odbija, koji tako lako, podatno i interaktivno odgovara na sve poteze a opet uzvraća udarce ne može se ne voleti… jednom uspostavljena, ta veza postaje zavisnost. Oni slatki beli Mac-ovi doćiće kasnije da je sasvim učvrste.
Šta je belo?
Istinska funkcionalna lepota belog prostora leži u njegovoj sasvim paradoksalnoj funkciji – on je taj koji definiše i poboljšava vizuelni značaj različitih elemenata, grafike, tipografije, ilustracija, fotografija, … a sam po sebi nema nikakav smisao, kontekst ili sadržaj.
On je potpuno odsustvo sadržaja a kreira način na koji sadržaj primamo! Kako ga dešifrujemo… kako “čitamo” neki dizajn… Belo je ona sila koja diktira vizuelni tok i povezanost kompozicije. Prekrasno.
Konačno, nema nikakve sumnje u to da “manje je više” i da mozak preferira gledanje u stvari koje nisu na gomili, u gužvi, koje su teške za oči. Tako tvrde psiholozi i dokazuju naučnici. Upotreba belog prostora je vizuelno olakšanje za gledaoca ili čitaoca, otvara put ka boljem razumevanju i jasnijoj komunikaciji ideja… bez šumova.
Belo je luksuz
Dokazano je da odsustvo beline mnogo brže zamara oči pa primalac poruke brzo odustaje od njenog tumačenja ili to radi površno što, na kraju krajeva, potpuno obezvređuje investiciju koja je kroz dizajn nečega učinjena da bi se privukla nečija pažnja. Šteta se, pritom, tu ne završava – “natrpani” dizajn pojeftinjuje ukupan utisak o proizvodu, usluzi, brendu, proizvođaču, kompaniji, … što na duži i dugi rok ima sasvim negativne posledice.
A belo, beli prostor, uvek kreira profesionalni, sofisticirani, elegantni dizajn. Generalno, on se skoro uvek povezuje sa tržištem luksuza… oglasi za skupe i brendirane proizvode (i usluge) najčešće odišu belinom.
Dobar primer su kozmetički proizvodi – oni jeftini stižu u jarko i obilno šarenim pakovanjima dok oni skupi koriste minimalan broj boja. Kadgod na sto pristigne brif za neki luksuzni brend sva je prilika da i klijent i ciljna publika očekuju mnogo ili bar dovoljno belog prostora. Međutim, kako “ovo je Srbija”, čak i kada se ne radi o velikom, poznatom i luksuznom proizvođaču, čak i onda kada se krećemo u prostoru svakodnevnog, beli prostor je simbolička veza ka sofisticiranom, elegantnom, kulturnom, ekstravagantnom… on pokazuje da je slika koju želimo da prenesemo mnogo važnija od papira koji želimo da uštedimo.
Belo kao boja
Na kraju, šta kažu teorija… i praksa? Belo je direktna asocijacija na svetlo, nevinost i čednost. Daje mentalnu jasnoću. Doživljava se kao boja savršenstva. Podrazumeva bezbednost, čistotu i čistoću. Uvek nosi pozitivnu konotaciju (kao direktan opozit crnoj). Predstavlja uspešan početak, oslikava veru i čistotu. Poziva na misaonu katarzu i akciju. Ohrabruje da se preskoče prepreke i krene unapred. U komercijalnom smislu, bela boja ima najviše dostupnih nijansi, više nego bilo koja druga boja. Pantone tvrdi da su bele t-shirt majice najprodavanije majice uopšte. Bela odeća kad je mokra (obično) postaje providna, mmmm. Možda najvažnije od svega – simbolizuje (ili bi trebalo) neutralnost. Konačno asocira na kreativnost… iz svih ranije pomenutih razloga.
Referenca
Pronašao sam negde na Mreži belešku o i sa jednog predavanja koje je negde (o)držao Erik Spikerman a gde je u jednom delu tog predavanja govorio o redizajnu The Economist magazina koji je delimično bio uslovljen i idejom klijenta da je njihov dizajn suviše težak pa je sadržaj naporan za čitanje.
U novinama, informacije su sve i one gusto popunjavaju stranice – pronaći mesto za belinu je teško pa se to postiže na drugi način, upotrebom light slova sa dosta belog prostora unutar i oko samih karaktera. To je bio i deo Spikermanovog rešenja – zadržao je originalan Economist-ov font ali je dodao sasvim malo beline oko svakog pojedinačnog slova. Zatim je neznatno smanjio veličinu fonta i isto tako malo povećao razmak između redova. Te suptilne mikrobeline ukupnom dizajnu donele su bolju čitljivost, opšti utisak je bio da je strana svetlija a količina sadržaja ostala je ista.
Beli rezime za kraj
Beli prostor je prostor koji postoji, najčešće, iza ili oko forme u bilo kom radu – umetničkom ili onom grafičkog/web dizajna. Kada je on dominantno aktivni elemenat dizajna, pojavljuje se u prvom planu i aktivira pažnju. Beli prostor je važan jer oplemenjuje dizajn i drugim elementima, fotografijama, ilustracijama i slovima daje prostor za postojanje.
Možda je popunjavanje sveg mogućeg prostora pravo rešenje za pošiljaoca poruke ali teško da je ono i rešenje za primaoca, on želi što više informacija uz što manje napora… Valjda je sasvim jasno šta je važnije – pošiljalac ili primalac?
Konačno, i vašem životu treba više belog prostora. Kada ga u životu nema dovoljno, onda baš kao i u dizajnu nešto nije uredu… A on tako lepo može da napravi prostor između bitnog i nebitnog, da razmakne poslovni od privatnog života, da uokviri neke aspekte života i omogući njihovo lakše razmeštanje. Ignorisanje belog prostora nije cool… uopšte.
***
Dakle, danas sve ovo moramo da izgovorimo u odbranu belog prostora ali nas klijenti svejedno ne razumeju… uglavnom. Za njih je beli prostor prazan prostor koji prosto mora da se popuni… nečim… uglavnom. Oni žele i trude se da kreiraju onako kako misle da bi trebalo… uglavnom. Ima, na sreću i onih drugih… uglavnom.
PS.
Na kraju, u ovom broju ne ispunjavam dato obećanje – nema pohvale domaćeg dizajna ili bilo čega što sa dizajnom ima veze… zatrpao me sneg, nisam nigde išao, samo kuća-posao. Opet, sa druge strane, ni ovaj tekst nije baš pokuda bilo čega… on je, onako, vapaj za belim. Ali zato, eto obećanja za sledeći broj – tekst u kome ću samo da hvalim, nikakva loša i negativna kritika, ma milina… No, biće proleće pa neće biti teško održati ovu datu reč 🙂