designlab | taboo broj 63-64
Iako sam znao da je ovaj broj planiran za kraj avgusta te da će se tekstovi predavati početkom istog meseca, uredno sam, kao i svaki loš đak, odlagao trenutak kada ću se prihvatiti slatkog posla, pisanja, i završiti tekst koji sam prošli put započeo – ROI… u dizajnu. Istini za volju, imao sam i dosta svog redovnog posla pa nisam stizao… mejl uredništva koji me podseća na rok sustigao me dan pred polazak na odmor te sam rešio da ovomesečni dizajnlab nastane tokom „raspusta” – mislim, ROI je tu, nedostaje samo fino doterivanje a impresije sa BDW-a ću još bolje uobličiti tamo negde… pa neka bude tako. Prekjuče, sada već 1000 kilometara od kuće, dođe mi jedan drugi mejl – piše meni nepoznata Aleksandra i poziva na različite kurseve dizajna uz poruku „obučite se za dobro plaćen posao dizajnera”.
Razmišljajući o ovome, dovedem svakakve nekakve misli i događaje iz prethodnih meseci u vezu, i ROI, opet, završi u fioci, mislim, ima vremena i za njega, takav kakav je sav „naučan”, malo je dosadan i nekako neprivlačan da se o njemu piše na/sa odmora… neka čeka ROI.
I tako, evo, danas sedim u divnom vrtu jedne toskanske vile na brdu odakle je pogled fantastičan i obuzima čak i osvedočenog neljubitelja prirode. Pre neki dan smo, dolazeći, obili noge u Bolonji, juče smo, obilazeći, potpuno pali s nogu u Firenci pa je danas mali odmor, pravi dan za pisanje. Čini mi se da je čuveni Zuko Džumhur imao svoju „Putujem i pišem” kolumnu – bez namere da se poredim, ovo će mu doći kao neka parafraza – na putu pišem o prethodnim događajima i mislima o dizajnu.
***
Pomisao na Italiju budi mnoge asocijacije ali ono što je nekako uvek napameti jeste dobar dizajn – koliko modnih brendova, mnogo odličnog nameštaja, automobili, čamci i jahte, grafika… ovde je ta veza i uopšte, osećaj i poimanje lepote prosto ukorenjeno, sastavni je deo svakodnenvnog života, svuda i na svakom mestu. I tu se ništa ne menja decenijama, čini mi se i prvi put kada sam kao sasvim mali bio u Italiji, i svaki sledeći put, i danas – ono što dnevno okružuje običnog turistu, kratkotrajnog prolaznika jednostavno je lepo, uobličeno, složeno i skladno… i to je konstanta… vekovima… kada sate i dane provedeš u hodanju različitim gradovima i kroz i pored brojnih građevina sasvim si u to ubeđen. A ti ljudi, tada, nisu se zvali dizajnerima, većina čak ni arhitektama, uglavnom su bili graditelji a „dizajnirali” su tako fantastične građevine od kojih nam danas zastaje dah.
Da li su oni bili dobro plaćeni kako reče Aleksandra u mejlu koji sam dobio? Sumnjam – živeli su, ovako i onako, od svojih klijenata. Da li su ovi danas dobro plaćeni? Juče sam u Prada-inoj fabričkoj prodavnici (outlet nije reč koju su izabrali) video toliko Japanaca da sam se zapitao je li ko ostao u Japanu. Oni su besomučno i brzom brzinom punili ruke i praznili novčanike – utiska radi, najjeftiniji predmet u radnji je neveliki privezak za ključeve čija je cena 100 evra. Da li je za ovakvu navalu zaslužan dobar dizajn ili snažan brend? Dobar spoj jednog i drugog, naravno, ali koliko su dobro plaćeni ti dizajneri?
Generalno, mislim a dopuštam da nisam u pravu, da se od dizajna ne možeš obogatiti – možeš živeti od OK, preko dobro do veoma dobro ali tu je kraj, nema više, čak i kada si veliki-veliki (kakve imamo prilike iz godine u godinu da viđamo na BND). Međutim, Aleksandrin mail kaže da se radi o dobro plaćenom poslu dizajnera! Šta je to dobro plaćen posao u Srbiji? Koliko je to € mesečno? A tek pitanje svih pitanja – koliko je dobro plaćen dizajn/er u Srbiji? Ma hajte, molim vas, što bi rekao Kriger. Domaća situacija sa dizajnom u većini slučajeva se može opisati kroz rečenicu klijenta od pre neki mesec koju sam zapisao da je slučajno ne zaboravim – „ne treba tu nikakav dizajn, samo dodajte neke slike i posložite tekst”.
Za razliku od Italije, pojam i osećaj lepog nije u vrhu asocijacija na Srbiju. Štaviše, dizajn nije nešto čemu posvećujemo previše pažnje i ne verujemo baš mnogo u njegovu važnost – sve dok ne udarimo glavom u zid što se tu i tamo desi malobrojnim izvoznicima koji izvoze gotove proizvode (imamo trenutno jedan takav slučaj u studiju) pa moraju da ulože u dobar dizajn. Kao i ostatak života koji živimo svaki dan i dizajn je obezvređen, potpuno i apsolutno – nažalost ne samo materijalno već jednako i stavom i duhom.
Pre jedno mesec dana, dugogodišnji prijatelj i povremeni klijent prosledio mi je mejl koji je dobio od nekog studija (dakle od „ozbiljnih” kolega) u kojem je poziv da se iskoristi akcija letnjeg sniženja. Prvo sam mislio da je u pitanju neka štamparija kojoj se nagomilalo olovaka, kačketa, majici pa želi da ih rasproda. Međutim, ne – letnje sniženje za dizajn! Potpuno smešno, ustvari ne zna se šta je smešnije, to što neko može da izmisli sniženje cena za dizajn usluge ili to što je isto smešteno u leto? Zašto nije, na primer, božični dizajn popust ili „povodom dana državnosti, dizajniramo za vas sa X% popusta”. Ludilo mozga.
Ova stvar zaitrigirala me toliko da sam detaljno proučio sajt ovog (meni nepoznatog) studija. Ono sa čim sam se susreo sasvim me obeshrabrilo – nije dovoljno što klijenti na mnoge načine degradiraju i omalovažavaju ono što radimo već sve to isto, i gore, rade i „kolege”. Strašno.
Ceo događaj podelio sam na Facebook-u sa ljudima koje znam a što je proizvelo veoma interesantnu, sadržajnu i inspirativnu diskusiju koja je, konačno, rezultirala kvaitetnim poslepodnenvnim druženjem sa Brankom Gavrićem i Bobom Živkovićem koje sam dotle površno poznavao. Tako da, eto, nije da Facebook samo virtuelno spaja i zbližava ljude – sretnu se oni i offline.
***
Elem, slučaj letnjeg sniženja cena za dizajn usluge, pokrenuo je čitav niz pitanja. Mnoga od njih su stara – kako ta da mi nemamo neku strukovnu organizaciju koja će utvrditi neka pravila igre, kvalitativna i kvantitativna, ali stvarna, dobra pravila; zašto sami sebi kopamo jamu; dokle će pičevi biti neplaćeni; kako napraviti razliku između onih koji nemaju nikakve troškove i onih koji zapošljavaju ljude i plaćaju porez; i mnoga druga. Verujem i čini mi se da je odgovor na ova pitanja jednostavan i samo jedan – kada se bitno nabolje promene neke druge stvari u Srbiji onda će i dizajn zauzeti onu ulogu koju ima u razvijenijim i razvijenim privredama i onda će sve, skoro pa samo od sebe, doći na svoje mesto.
Međutim, ovaj letnji popust pokrenuo je i jedno novo pitanje, meni novo – online prodaja dizajn rešenja, odnosno sajtovi koji dizajnerima obezbeđuju konkurse na kojima ovi učestvuju pa onda naručilac izabere ono što mu se najviše sviđa (taj vrhunski kriterijum za vrednovanje dizajna) i onda tom kreatoru pripadne neka, niska, materijalna naknada. Najveći broj biznisa ovog tipa je strani i uglavnom su koncentrisani na rešenja vizuelnog identiteta. Pogledao sam nekoliko, ima sasvim respektabilnih (jedan nemački me osobito dojmio) gde je sve veoma jasno i pošteno, gde su poslovi kvalitetni i honorari dobri i veoma dobri. Ima i onih drugih, jel. A ima i jedan (dva-tri?) domaći preduzetnik koji se dosetio da se posluži istim pomalo izmenjenim modelom – ja vama bombone a vi hop-hop. Na ovu domaću soluciju, mnogi „diskutanti” su bili kivni i ogorčeni toliko da sam poželeo da ozbiljno istražim celu stvar… avaj, odnelo me nešto drugo pa nisam, ali sam sebi stavio mentalnu zabelešku da neki budući dizajnlab organizujem kao panel na temu ovih i drugih, nama važnih, pitanja koja nas jedu. Pa eto. Jednom.
***
Glavna stvar sa mejlom pomenute Aleksandre za mene, međutim, nije u tome što se na prvom mestu promoviše dobro plaćen posao (dizajnera), to je sasvim u skladu sa ukupnim društveno prihvaćenim stavom – materijalne vrednosti jedino su merilo vrednosti. Najvažnije je što uopšte nije u pitanju škola za dizajn, kraća ili duža, viša ili niža, dopisna ili ona koja se pohađa. Ne, radi se o kursevima na kojima bi trebalo da se ovlada veštinom korišćenja različitih softverskih paketa/alata kojim se, istina, dizajneri svakodneno koriste. Ovo je, naravno, sasvim drugi par rukavica ali se promoviše ideja da, eto, čim se savlada kurs koji nudi Aleksandrin poslodavac, ima se postati dizajnerom i ostvarivati dobra zarada.
Nisam pobornik formalnog obrazovanja, osim u strukama i profesijama gde to zaista nije drugačije moguće. Mislim da na to, čak, ne utiče činjenica da sam nemam diplomu dizajna. Takođe, siguran sam da se bez poznavanja sopstvenog alata ne možeš biti stručnjak u svom poslu. Ali, ipak, ovakva zamena teza je skaradna – kupi Novakov reket i odmah ćeš igrati kao on. Nećeš. Potrebno je da imaš nešto malo talenta, dosta u glavi i da mnogo radiš – na sebi i u sebi… da beskrajno voliš i želiš, da goriš i izgaraš, da si obuzet 7/365.
Ovakvu jednu sličnu temu pokrenuo je Istok Pavlović na svom Facebook profilu pre nekoliko meseci. Ako me sećanje dobro služi i on je zaključio isto – sve (ili skoro sve) što se oglašava kao škola dizajna su, ustvari, kursevi različitog softvera. Sećam se da je njegov post imao veliki broj komentara koji su, uglavnom, bili negativni prema ovakvom brkanju pojmova. Mislim da Istok nije imao ništa protiv pa mu je veći broj onih koji su razemenjivali komentare oponirao i cela ta rasprava se u jednom momentu okrenula i raspravi o kvalitetu „stvarnih” škola za dizajn. Negde je i Slavimir poentirao (parafraziram, stvarno se ne sećam tačno) da nema škola, ne uči se to (dizajn).
Slažem se – ili si ili nisi, imaš to nešto ili ne – ali, ipak, ako jesi, to je samo dobra potka, mora mnogo da se tka, hoćeš li sam ili će ti neko u tome pomoći, svejedno je. I jeste, moraš da vladaš razbojem, svaki njegov pojedini delić moraš da poznaješ, on je tvoj alat koji ti omogućava da ideje materijalizuješ. Stoga, poruka Aleksandrama – hajde da ne menjamo teze (što svakodnevno radimo mnogo, na svim nivoima i u svim sferma delovanja), hajde da stvari zovemo onim što one jesu… za početak.
I ovog proleća/leta dobio sam nekoliko mejlova od studenata nekih škola (viših i visokih) za dizajn u kojim mole da im omogućimo praksu. Skoro uvek im izađemo u susret i oni provedu kod nas u studiju neko vreme. Nisam stigao da se po ovom pitanju ispričam sa kolegama, da čujem kakava su njihova iskustva, međutim, ova deca što nama dopadnu navode me na pomisao da je budućnost dizajna u Srbiji prilično tamna, slabo da ima svetlosti.
Krase ih, naime, nekolike ne tako dobre osobine – prilična indiferentnost, veliko odsustvo strasti, nejasna želja da nešto nauče, skromno znanje i opšte obrazovanje, slabo vladanje osnovnim softverima i računarom generalno, apsolutna zavisnost od sadržaja sa/na/iz Interneta, najžalosnije, slaba kreativnost i još slabije sagledavanje određenog izazova a mogućnost sagledavanja celine gotovo i da ne postoji.
Verujem da su ovi mladi ljudi potpuni produkt svih onih loših vremena u kojima smo živeli a koja su kreirala današnji sistem vrednosti i okvir življenja. I sami smo to sve prošli ali smo, za razliku od njih, imali čega da se sećamo, od čega da živimo i iz čega da crpimo inspiraciju, snagu i energiju… a već neko vreme u našim životim su skoro svi stavovi formirani do mere da teško da ih nešto može promeniti. Strašno mi je žao što oni nisu imali ništa a danas imaju ništa, najiskrenije mi se srce cepa zbog toga. Međutim, nema izlaska, nema svetla, nema dobro i bolje ako se sam ne potrudiš a danas su znanja i iskustva dostupnija nego ikada.
***
Kad sam bio mlad i mlađi imao sam sreću da pored različitih zemalja „razvijene kapitalističke zapadne ekonomije” jednako često budem i u onim koje su prirpadale „istočnom bloku”… danas i jedne i druge, sve zajedno, čine EU. No, iako su članice „varšavskog pakta” bezpogovorno zemlje stare i razvijene kulture sa ogromnim doprinosom ukupnoj umetničkoj (i drugoj) baštini Evrope, u tim nekim godinama teško da su se mogle pohvaliti bilo kakvim dometima, uspesima ili ostvarenjima u polju dizajna. Da se baš blago izrazim, skoro sve ono što je odatle dolazilo bilo je potpuna suprotnost dobrom dizajnu osim, možda, po pitanju funkcionalnosti. U isto to vreme, mi ovde i odavde, za njih tamo bili smo sasvim drugi svemir, paralelni svet ispred njihovog nekoliko vremenskih jedinica. Mislim(o) da znam(o) šta se sa nama u međuvremenu dogodilo, mada, pošto nam se i dalje događa, očigledno da ne znam(o) – međutim, izgleda da nismo baš sasvim upućeni gde su oni, u međuvremenu, otišli… ili, bar, ja nisam.
Na ovogodišnjoj Beogradskoj nedelji dizajna svoje radove i dostignuća predstavili su neki mladi ljudi iz Češke i iz Poljske. Ovi prvi su multitalenti opsednuti različitim delovanjima – kreiraju svašta, od grafike do predmeta i imaju intenzivnu izdavačku delatnost koja je fokusirana na različita polja dizajna i veoma iscrpno prati raznovrsne teme. Ovaj drugi je industrijski dizajner koji je uspeo da izmisli (dakle izmisli) način za deformisanje čeličnih limova zahvaljujući unutrašnjem pritisku – predmeti koje je prikazao izgledaju kao naduvane igračke za plažu samo su od čelika, imaju njegovu čvrstinu a lagani su kao da su od plastike.
Posle njihovih prezentacija osetio sam se potpuno podeljeno – s jedne strane, to što su oni pokazali je bezpogovrno dobro i vredno, čak i revolucionarno – s druge strane, celog me obuzeo osećaj praznine u pogledu onoga što radim ja, što radimo mi, što se kod nas radi… kako strašno i nenadoknadivo vreme smo mi izgubili i gubimo ga i dalje. Konačno i najvažnije pa i najsrašnije – gde su ti naši mladi ljudi koji će uraditi nešto kao ovi čiji roditelji nisu smeli/mogli da izađu iz svojih zemalja. Ima li ih?
A ovo je bio tek početak „užasa” koji će se događati na ovogodišnjoj BND.
Lokacije na kojima se održava BND su (uglavnom) svih ovih godina bila izuzetne u svakom svom pogledu, međutim, ovogodišnji domaćin – zatvoreni Muzej savremene umetnosti, nadmašio je sve ostale, mada nisam objektivan, veoma sam sentimentalan prema tom zdanju – izuzetnog dizajna, na sjajnom mestu, sa vrhunskim izložbama i postavkama. Nekada. Davno. Ovom prilikom, u kratkom ponovnom otvaranju muzeja, organizovano je nekoliko izložbi od kojih je mene bez daha i apsolutno ushićenog ostavila „Greek Monsters”. Ova snezacionalna postavka nastala je na osnovu autentičnih ilustracija grčkog studija Beetroot za knjigu „Neshvaćena čudovišta grčke mitologije” i sastoji se od fenomenalnih grafika i skulptura. Potpuni bum, jedan od top ličnih utisaka u 2013. godini.
BDW2013 ostaće mi u veoma pozitivnom sećanju i još po nekim stvarima – imao je, za razliku od prethodnog, sjajne govornike, velike zvezde, ljude sa izuzetnim idejama i radovima. Dalje, ovaj put je većina njih sa nam podelila svoje pristupe, stavove, načine, ideje, strahove… nisu nam izvrteli ono dobro što su uradili a što, ionako, možemo da vidimo na njihovim sajtovima – već samo ova promena za mene je najveći uspeh i domet. Ono što se već uhodano i sasvim dosadno ponavlja iz godine u godinu jeste odsustvo bilo koga „iz države” ili „iz privrede” a u skoro svakom izlaganju bilo je veoma interesantnih i važnih informacija. Prvi je primer projekta rađenog za vladu Južne Australije koji je obezbedio okruženje koje zadovoljava potrebe ljudi, životne okoline i mesta dok, istovremeno, pruža dobar odnos između vrednosti i ulaganja, samo je jedan. Drugi bi mogao biti sjajan projekat koji stiže iz Holandije – Pametni autoputevi. Ovde se lista ne zaključuje, međutim, koga sve to interesuje u državi u kojoj odgovrni službenik (koga mi, građani, plaćamo) može da izjavi da je ovogodišnja izgradnja 9 km autoputa veliki uspeh ili u kojoj ni sva ministarstva nemaju standardizovanu vizit kartu, za početak. Ma hajte, molim vas što reče…
Ipak, najveća impresija i potpuno novo iskustvo sa ovogodišnjeg BDW-a je, već pomenuta praznina, potpuni užas trenutka i još veće beznađe budućnosti. Trebalo mi je dve nedelje da sve ono pozitivno i veliko što sam čuo i video a što me učinilo malim i negativnim preradim u pouke, snagu i inspiraciju.
Dakle, šta sam naučio, koja smo znanja dobili na poklon i šta je to što bi Aleksandrini mejlovi trebalo da poručuju umesto laži o dobroj, verovatno i brzoj, zaradi?
Od kako radim ovo od čega živim pokušavam da svima, klijentima i saradnicima dokažem svoje shvatanje da iako većina ljudi (čak i kolega) misli da je dizajn „crtanje”… nameštaja, logoa, plakata, pakovanja… on to nije. Dizajn je razmišljanje. Prvo pa sve ostalo. Crtanje, zamalo, pa dolazi na kraju. Da ispravno mislim i da ne treba da odstupim od takvog svog stava ubedila me jedna jedina rečenica koju sam čuo – design is a story, story behind the pictures. Tačka.
Naslov ovomesečnog dizajnlaba deo je jednog predavanja iz koga smo saznali de se i tamo „kod njih”, stvari odvijaju potpuno isto – radiš, razmišljaš, kreiraš, goriš u veri, nadmašio si samog sebe, izađeš pred klijenta, svi su srećni, oduševljeni, pozitivni, sve je super, sve je dobro i prihvaćeno, dok se ne izgovori (a uvek se izgovori) čuveno „Da, ali…” čemu sledi „kada bi mogli samo da…” i onda počne pakao koji samo dizajneri znaju.
U jednoj super prezentaciji saznali smo kako, zašto i koliko jedna kriza, ozbiljna finansijsko-ekonomska kriza, može biti okidač da se proizvođači povežu sa dizajnerima (i/ili obrnuto) i popnu se na mnogo viši stepenik nego pre. Konkretno se radi o proizvodnji maslina i maslinovog ulja u Grčkoj – kako su pre izvozili skoro isključivo rinfuz a danas imaju sopstvene premium brendove čija pakovanja osvajaju prestižne svetske nagrade za dizajn. Kako se ova priča 100% može primeniti na našu svakodnevicu potrudiću se da je nabavim za neki naredni Taboo – poučno je štivo i za privrednike i za dizajnere.
Videli smo (u jednoj od najspektakularnijih prezentacija) kako, kada globalno veliki i važan brend odluči da podrži multimedijalnu umetničku instalaciju, i roboti mogu da nauče da svetlima ispisuju slova. Imajući u vidu da kod nas država nije u stanju da uloži u ćirilicu išta više od pukog poziva na njeno očuvanje, ovi roboti koji znaju da pišu zvuče kao SF.
Takođe, pokazali su nam i kako se mogu realizovati najsmelije i najverovatnije, pritom najzahtevnije i skupe, ideje – ako su stvarno toliko velike da će one koji prihvate njihovu realizaciju učiniti drugačijim.
Kreativna direktorka jednog od najprestižnijih evropskih dizajn studija nas je (na osnovu radova koje smo mogli da vidimo) uverila da je u samoj suštini njihovog rada ideja da podrže talentovane dizajnere da otkriju i razvijaju svoju kreativnu snagu – ima ko će to „prodati” klijentima.
Već neko vreme nisam u advertisingu pa me svaka prezentacija na tu temu veoma interesuje. Najbolja poruka koju sam čuo upućena je kreativcima (i drugim) u ovoj delatnosti – ne pravite (samo) oglasne poruke, reklame, advertising, ljudi danas očekuju više, mnogo više, pa im to nešto više morate i dati.
Poslednjeg dana BDW-a, jedna od današnjih najvećih dizajn zvezda podelila je sa nama veoma jednostavne pouke. Najvažnija je ideja, svakako zatim i egzekucija, međutim, ono što je pre svega, jeste biti inovativan i kreativan i biti stalno bolji. Da bi se ovo postiglo, između ostalog, trebalo bi stalno raditi različite stvari – print, web, pakovanja, knjige, čak i advertising… mora se stalno upuštati u raznovrsne i nove izazove. Sve ovo tim pre što klijenti stalno traže da radimo iste stvari, da kopiramo sami sebe ili druge, da funkcionišemo copy+paste. Svoju kreativnu snagu i inovativni duh, naprotiv, možemo održati/ojačati samo ako smo svaki dan drugačiji.
Konačno, sa ovogodišnjeg BDW-a poneo sam i jednu praktičnu pouku koju nesebično delim sa svima – na pitanje klijenta koliko košta (dizajn) treba odgovoriti kontrapitanjem koliko vredi (dizajn) jer je to suštinsko pitanje… sad neka svako nađe svoju argumentaciju za ono što će posle ove razmene pitanja neminovno uslediti.
So, možemo voleti ili ne ljude koji organizuju BND, slagati se sa njima i njihovim izjavama, postupcima, metodama ili upravo suprotno. Biti na njihovoj strani ili se radovati njihovim padovima, kako god, sve je crno-belo u Srba. Ono što je, međutim, apsolutno nesporno – BDW je jedini svetli događaj vezan za dizajn koji se godinama ponavlja, nekad dobar, nekad bolji, ali ti uvek da mnoge nove tačke čijim povezivanjem dobiješ dopunjene i izmenjene etalone za merenje svojih i tuđih uspeha.
***
Veru u srećniju budućnost vraćaju mi neki mladi ljudi čije dobre radove vidim tu i tamo. Još i više neki klinci, stvarno klinci, srednja škola, njih trojica, koji su nam se javili da volontiraju tokom leta… a, čak, i nisu iz dizajnerskih škola.
Da završavam, već je peto-šesto predvečerje koje u različitim gradovima Toskane, na nekim divnim trgovima odvojim za pisanje… Danas sam počeo kasno, sunce je gotovo zašlo, slabo je svetlo. Sutra valja negde ponovo noge trošiti a dušu puniti.
Ne obećavam više onaj ROI, biće ali ne znam kada… i uopšte da ne obećavam šta će biti sledeći put, teško mi ide ispunjavanje date reči, lako me ponese nešto drugo.