designlab | taboo broj 48-49
Zapažanje prvo
Pre neki dan otac mi, u razgovoru u kome smo razmenjivali mišljenja a-pro-po neke aktuelno dnevne stvari, sugeriše da je zapazio kako sam u poslednje vreme uglavnom kritički raspložen prema (skoro) svemu.
Pretpostavljam da to sigurno ima veze sa godinama u koje sam stigao, delom sa naravi koju imam, međutim, najvećim delom za takvo moje stanje zaslužan je svet oko mene u kome živim, radim i krećem se.
No, kako god, da ne bude da je očeva reč sasvim neopaženo prošla, preduzmem malo samoanalize… krenem od ovih ovde kolumni, preko nekih blogova, Facebook objava, … od pisane reči.
Tjah, jeste, kritikujem. Uglavnom. I mislim da sam u pravu a čini mi se da nisam baš neki gunđavac. Ipak, da nešto učinim malo drugačijim odlučim da ubuduće primetim više onoga što je za hvalu – obećavam da ću sada u svakom broju nešto i da pohvalim… i žarko želim i nadam se da će biti šta za hvaljenje.
Već nedeljama tu kampanju primećujem na bilbordima u Beogradu a video sam je i u nekim drugim gradovima. Ne znam ko je radio – naravno da lako, jednostavno i brzo mogu da saznam ali neću – prosto nije mi to bitno ni kad hvalim ni kad kudim. Iako već neko vreme nisam u i oko advertisniga proveo sam u njemu nekoliko (uspešnih, čini mi se) godina pa se osećam dovoljno potkovanim da komentarišem.
So, kampanja za VolksWagen Golf koja je još uvek u toku redak je primer divno svedenog advertising dizajna, duhovitog i lucidnog copy-ja i potpuno kreativno upotrebljenih medija, u ovom slučaju lokacije medija.
Dakle, tim koji je kreirao ovu kampanju osmislio je sasvim jednostavno i, uglavnom, duhovito slogan pitanje koje je različito za svaku konkretnu poziciju bilbord mesta i sa njom u apsolutnoj vezi. Ostatak grafike čine još samo sličica automobila, VW znak, ikonica o garanciji. O, i sve to na čistoj, beloj, pozadini… čista poezija.
Nisam nešto poslednjih nedelja pratio magazine i novine pa ne znam je li još nešto od ove kampanje bilo ili samo bilbordi, ne znam kakve efekte je ova kampanja napravila, ne znam je li „prosečan srpski konzument reklamne poruke” u stanju da prihvati, razume i pozitivno reaguje na ovako finu komunikaciju, ne znam… mnogo toga ne znam (za svoje godine).
Ali znam da je ovo pravo osveženje u svakom smislu i da se izdvaja iz dugog i sveopšteg skupa nekreativnih, neistinitih, glupih, uvredljivih, netaktičnih, prenatrpano šarenih, kič… stop… kritikujem… a to nije smisao ove crtice. Čestitke agencije na kreaciji i klijentu na hrabrosti.
- Ne mogu da se odlučim koji mi je omiljeniji – „Ko je konza a nije iz Zemuna” „Ko je kralj u Kneza Miloša”.
Zapažanje drugo
Pre nekoliko godina otišao sam na sastanak sa čovekom koji je bio vlasnik nekoliko „biznisa” a koji je nekom svom poznaniku koga sam i ja poznavao rekao da bi mu trebalo nešto od tih vizit karti i memoranduma… Tako se uputim kod čoveka koji me, pruživš ruku za upoznavanje, upita – ti si, ono, znak, logotip, vizit-karta, što te šalje… Kažem da jesam, ostavivši za kasniju analizu da li je to bio kompliment ili bi trebalo da se najstrašnije smorim, što bi rekao jedan mlađi kolega pre neki dan.
Pređašnje iskustvo uvek mi se vrati u sećanje kad god idem na sastanke koji se tiču vizuelnog identiteta, a setio sam je se i pre neko veče ulazeći u Muzej primenjene umetnosti na otvaranje izložbe „50. godina grafičkih komunikacija u Srbiji 1960—2010.”
Siguran sam da je malo onih koji ne znaju o čemu je reč, jer je izložba sasvim fino medijski ispraćena. Ipak za malobrojne neobaveštene – radi se o prikazu nove faze projekta na kome gospodin Radomir Vuković radi već desetak godina. naime, posao koji je započeo je iz kategorije onih koji nemaju kraj i svršetak – znakova i logotipa biće i u budućnosti pa će negde i oni morati da se skupe, sistematizuju i objave… baš kao što se, evo, desilo i posle objavljivanja trilogije „Znakovito” 2002. godine.
Iako mi sam naziv izlobe zvuči malo pretenciozno, nisu samo (različiti) znaci grafičke komunikacije, potpuno je fascinantno koji broj „znak, logotip, vizit-karta” ljudi stoji iza svega što se moglo videti u MPU, bez obzira da li je bilo na zidovima ili u knjigama. I, uopšte, koji je to samo broj različitih vizuelnih identiteta (i ne samo njih) iz različitih vremena… to je sada već zbirka od oko 6000 radova.
Ne poznajem lično gospodina Vukovića (razmenili smo nekoliko mailova i slušao sam ga nekoliko puta) te, stoga, koristim ovu priliku da iskažem potpuno divljenje i apsolutnu podršku za ono što je uradio i radi u nameri da prikupi, složi i sačuva za budućnost jedan deo naših grafičkih komunikacija iza kojeg stoje mnogi neki naši ljudi.
I verujem da će gospodin Vuković imati volje, želje i snage da na ovaj ili onaj način nastavi da se bavi ovim veoma važnim poslom, uz neke druge, naravno.
Eto. Sasvim sam pozitivan. Kritika ne.