designlab | taboo broj 46-47
Konačno je došlo lepo vreme koje mi dozvoljava da subotom ujutru, dok čekam klinca da završi trening, sedim napolju, u bašti kafića, i gledam, čitam, crtam, pišem… samo razmišljam… i, onako, lepše mi je nego unutra gde je pušenje, jel, dozvoljeno u celom objektu… mislim dozvoljeno je i napolju ali tamo dim odlazi u ariju pa se kući ne vratim kao da sam iz pušnice.
No, kafić k’o kafić, povelik, sportski centar je unaokolo pa ima prostora. Koncipiran, uobličen i dizajniran po meri, pretpostavljam, vlasnika – ništa nije u saglasju jedno s drugim, potpuni haos boja, stilova, materijala, čak je i muzika iz žanra od svega po malo. Sasvim očekivano brendovi svih mogućih proizvođača pića, vode, sokova, kafe, kreditnih kartica… sveprisutni su na majcama zaposlenih, naslonima stolica, cenovnicima, poslužavnicima, šećerima, neonskim reklamama, … I sve, apsolutno sve, osim državno propisanog znaka za dozvoljeno pušenje ispisano je latiničnim pismom.
I šta? Ništa.
Ravno pre mesec dana bio sam istim poslom na istom mestu u isto vreme i čitao novine. Od oca sam nasledio naviku da novine čitam odnazad te baš tu na zadnjoj strani u rubrici „Sinoć u Beogradu” ugledam naslov koji mi obuzme svu pažnju, čak i dozvoljeno pušenje prestane da mi smeta – „Informatičko društvo i ćirilica”.
Negde od 90. ili 91, ne sećam se više, kad sam kupio prvi računar, osećam se pripadnikom informatičkog društva a problem ćirilice u istom, evo, i dan-danas me skoro svakodnevno muči.
Novinski tekst ide doslovce ovako, prekucao sam direktno iz novine: „Skup posvećen temi ’Ćirilica u informatičkom društvu’ održan je u Parohijskom domu Hrama Svetog Save na Vračaru, u prisustvu Njegove Svetosti Patrijarha Irineja. U ovom zdanju otvorena je i izložba ćiriličnih fontova ’Ćirilica danas – profesor Stjepan Fileki’. Čitav događaj organizovalo je udruženje građana ’Knez Miroslav’, a pokretanje teme o ćirilici u informatičkom društvu deo je delovanja ovog udurženja na zaštiti nacionalnog kulturnog blaga.
On (Patrijarh, prim. autora) je ocenio da se odricanjem od ćirilice udaljavamo od svoje istorije i kulture i činimo sebe siromašnima i zavisnima od druge kulture.”
Istini za volju, pisalo je još nekoliko redova koji za ovu kolumnu nisu važni a koje mi je bilo teško da progutam i, još više, svarim, pa sam rešio da ih izostavim. Kasnije, sam video i druge neke novine u kojima je, dodatno, iskazano i svakojako izveštačevo nepoznavanje materije.
I šta? Ništa.
Smestim celu tu stvar u neki deo svesti i, evo, mesec dana je premećem po glavi. Nije ovo prvi put da se iskaže zabrinutost za ćirilcu. Ovaj put je to bio Patrijarh ali relativno često se različiti viđeni ili važni ljudi (pri)sete da nas podsete na važnost očuvanja naše ćirilice. Različiti su povodi i okolnosti, sada je na red došla informatika, ali poruke su skoro uvek iste – moramo sačuvati našu ćirilicu pred sistemskim napadom latinice.
Naravno, kao i većina onoga što se kod nas dešava, tako su i ove inicijative samo formalne, deklarativne prirode, zgodne za medije i javnost. Ali, stvari se uglavnom ne pomere sa iste tačke ili taj korak bude toliko mali da je sasvim nezapažen.
Pretpostavljam da je ćirilca i njena upotreba, još više, nacionalni interes a verujem da je država ta koja bi trebalo da ga štiti te samim tim i da ima neki stav i nekakvu strategiju. Kao što država čini, ili bi trebalo da čini, i sa bilo kojim drugim nacionalnim interesom. Međutim, država, odnosno koje god njeno telo bi trebalo da bude nosilac ovog posla, ne radi ništa na očuvanju ćirilice u, jel, informatičkom društvu.
S obzirom da u informatičkom društvu (o kakve li formulacije!) živimo već neku deceniju, nemar oko ćirilice dele podjednako sve države, njihova tela i organi koje smo u međuvremenu promenili.
Naime, decenijama unazad, skoro svi ćirilični fontovi koje koristimo uopšte nisu pisma koja su napravljena za nas. Sasvim je jasno da ovako malo tržište, naviknuto da ne plaća sve što se bez plaćanja može nabaviti, sigurno nije interesantno za firme koje kreiraju fontove. U tom smislu ćirilice koje „dobijamo” uz operativne sisteme nemaju sve ono što bi nama, za našu ćirilicu, trebalo.
Imajući u vidu da je Taboo magazin okrenut marketinškim komunikacijama a ne dizajnu, verujem da nije baš veliki broj čitalaca koji sa sigurnošću zna o čemu pišem i koji ima ideju koje su to greške u jednom Arial-u ili Times New Roman-u.
Manjkavosti su nekolike ali najočigledniji nedostaci se, međutim, najjasnije očituju u pojedinim karakterima datim u njihovom italic (kurziv) obliku. Radi se, zapravo, o slovima ruske, a ne srpske, ćirilice. Jedna od ilustracija ovog teksta, ona sa uporedno datim slovima, upravo je prikaz razlika između ove dve ćirilice.
Što bi rekao moj sin pre neki dan čitajući tekst koji, na sreću, nije iz školskog udžbenika za treći razred – ne znam koje je ovo slovo, nismo učili… Naravno da nisu, ćirilična slova su u bukvaru koji su imali pre dve godine u svim svojim oblicima ispisana su kako treba.
I šta? Ništa.
Čak i različita državna tela za kojie smo imali prilike da radimo, koriste tih nekoliko pisama koje uz Windows-e dolaze i imaju sasvim pomirljiv odnos prema tome da to nisu slova naše ćirilice – tipa, ma hajte molim vas, nije to važno, pa ko to još osim vas… Jasno mi je sve – davno su iz škole izašli, zaboravili slovarice a i što bi se u problem udubljivali. Ponekad, u ređim slučajevima, uspemo da ih ubedimo da bi trebalo da upotrebimo neko od naših pisama.
Mada, kad malo bolje razmislim, retki su oni sa kojima radimo a da primećuju te različitosti između slova naše i ruske ćirilice ili ih smatraju važnim (ne znam šta je poraznije).
I šta? Ništa.
Verujem da neko nadležno državno telo nema mogućnosti da ubedi tamo neki, na primer, Monotype da u svoje ćirilične fontove uvrsti i naše originalne karaktere. I ne zameram imaginarnom organu koji se bavi očuvanjem ćirilice u informatičkom društvu što ne može da utiče na profitno orijentisane svetske kompanije.
A i što bi mi njih uopšte nešto molili, mislim čak i kada bi razmišljali o takvom potezu jer, srećom, ovo je nešto što stvarno možemo i trebalo bi da (u)radimo sami.
Naravno da u Srbiji postoje ljudi koji su više nego dorasli ovom poslu. Vrsni tipografi, od kojih je prof. Fileki pomenut u novinskom članku samo jedan, godinama kreiraju različite ćirilične i latinične slovne familije. Neke od njih, mahom u svom latiničnom izdanju, prodaju upravo najprestižnije svetske „slovolivnice” čiji su standardi veoma visoko postavljeni. Svi ovi ljudi, međutim, ne mogu i ne žive samo od tipografskog zanata.
Da bi se napravio kvalitetan osnovni font set potrebno je nešto manje od godinu dana. Za onaj prošireni, koji svaki dizajner tako volimo da ima, a koji ima kompletan niz težina, sve specijalne znake, različite parove, … neophodne su i dve godine. Jasno je da je to rad koji je veoma teško naplatiti čak i kada se font nađe na on-line prodavnici poznatog proizvođača fontova.
Tako naši tipografi ćirilice, uglavnom, stvaraju iz ljubavi i sa nadom da će jednom doći dan kada će moći da valorizuju svoj rad.
Dalje, na Fakultetu primenjih umetnosti svake godine nastane 30—40 novih ćiriličnih pisama koje studenti osmisle unutar predmeta Projektovanje pisma. Šta se desi sa njima? Ništa. Retke, veoma retke, kupe ovdašnji dizajn studiji za neke svoje projekte… oni ostali ostanu na hard diskovima i vremenom budu zaboravljeni i od samih autora.
I šta? Ništa.
Rešenje je, čini mi se, veoma jednostavno, zahteva samo malo ne tako napornog rada. I nekoga ko će time da se bavi. Direktnim pozivanjem i stimulisanjem priznatih, poznatih i stručnih ljudi, tipografa, za relativno kratko vreme mogla bi se napraviti prilična baza kvalitetnih ćiriličnih font familija koje bi se bez ili uz neznatnu nadoknadu mogle učiniti dostupnim svima onima kojima je dnevno potrebno više od dva različita fonta. A onda bi naši magazini, pakovanja, izveštaji, oglasi, knjige, događanja, … bili mnogo različitije, kvalitetnije i kreativnije uobličeni. A što bi sve ukupno dovelo do kreiranja jedne sasvim drugačije sliku o i u Srbiji… ali ovo već zalazi u domen nekih drugih tema za razmišljanje.
No, kao i za mnoge druge, neko će reći – životno važnije stvari, čini mi se da nikome nije u interesu da se ovim problemom zabavi. Jer, istina je, kada se sve sagleda, onog konkretnog, opipljivog, materijalnog interesa i nema.
I šta? Nešto!
Istražujući na ovomesečnu temu uspeo sam da pronađem samo dva svetla primera. Želim da verujem da ih ima još ali da nisam bio dovoljno agilan, vešt i istrajan da ih iznađem… mada mi se čini da su mi očekivanja sasvim nerealna. Ipak, ako nisam u pravu, biću srećan da me stvarnost demantuje, da priznam grešku i uz izvinjenje pišem i o tim drugim inicijativma.
Dakle, na strani države čini se da je jedino beogradski sekretarijat za kulturu zaintersovan za svetlu budućnost ćirilice u informatičkom društvu i poslednjih nekoliko godina pomaže domaće tipografe u naporima da osmisle nove ćirilice.
Naime, Sekretarijat svake godine otkupi po jednu font familiju i preko sajta tipometar.org je učini dostupnom za slobodni download svakome ko je zainteresovan. Radi se o, za sada, samo nekoliko izuzetno kvalitetnih ćiriličnih familija.
Ne znam nikoga u ovoj gradskoj službi ali snažno navijam za te (i neke buduće iste ili druge) ljude da nađu snage pa da i u narednim godinama nastave sa ovom akcijom.
Na onom drugom, profitno orijentisanom polu, situacija je nešto teža za sagledavanje i analizu.
Međutim, uspeo sam da saznam da je Kreativni centar jedina izdavačka kuća koja se pojavi na završnim izložbama studenata FPU, pregleda radove i kataloge i otkupi ćirilične fontove koje posle koristi u svojim izdanjima. Štaviše, ljudi iz ove kuće, svesni da su slova zamalo pa najbitnija komponenta njihovog posla, redovno kupuju nove ćiilice domaćih autora. I uopšte, sasvim površnim uvidom u njihova izdanja, da se videti da veoma vode računa o raznolikosti uzrasta svoje publike pa su ona izdanja koja su namenjena deci i osnovcima nižih razreda štampana isključivo ćirilicom. Uostalom, i sajt im je ćirilični.
Kad smo već kod izdavačkog biznisa – tokom sajma knjiga negde se čuo i podatak da imamo više izdavačkih kuća nego Francuska i da izdajemo više knjiga nego oni?! Nekao mi ovo ne deluje realno ali nemam ambicija da proveravam, međutim, ono što je lako zaključiti samo jednostavnim odlaskom u veću knjižaru jeste da su nam knjige uglavnom štampane latinicom. A, zaključili smo, kvalitetne ćirilice ipak postoje.
I šta?
Uz ponovnu ogradu da sam nedovoljno istraživao, izgleda da Sekretarijat za kulturu grada Beograda i Kreativni centar jedini konkretno delaju – ne filosofiraju o tome kako će nam neko, nekada, negde i nekako oduzeti i ukinuti naš identitet. Neće. Prvo, baš bilo koga briga za naš identitet a, drugo, ako ovako nastavimo, sami ćemo ga ukinuti mnogo pre nego što neko sa strane bude zainteresovan da to uradi.
Uzgred, na kraju, uopšte nisam fan ćirilice. Ne stidim se da kažem i priznam – lično, privatno, više volim i koristim latinicu. Pretpostavljam da to umnogome ima veze sa dugogodišnjom (ne)mogućnošću izbora. Konačno, Helvetica je ono što je duboko usađeno u moj mentalni i kreativni kod… a nje nema u/na ćirilici 🙁
¶
Izuzetno i toplo se zahvaljujem Jani Oršolić koja mi je pomogla da popunim one praznine koje sam imao na početku a koja se još i potrudila da nabavi ove prelepe font ilustracije.