designlab | taboo broj 44
Kada me Dada pozvala da pišem za Taboo, zahvalim joj se na ukazanom poverenju i velikoj časti te zamolim za jedan dan vremena u kome ću promisliti jesam li dorastao tom zadatku.
¶
Isti dan popodne povedem klinca u Dom zdravlja na kontrolu povodom gripa koji ga je bio skolio. Čekajući na red, nas dvojica zgodno prekratimo vreme komentarišući različite postere na zidovima zdravstvene ustanove.
¶
Sutradan, oko podneva donesu mi na sto januarski broj Taboo-a. O, kako mi se dopadne naslovna strana i tema broja koja sa njom korespondira.
¶
U tom jednom trenutku, (po)slože mi se kockice. Baš sam bio smislio da šta se ima pisati o dizajnu u zemlji u kojoj teško da se može reći da je dizajn cenjen, u bilo kom smislu, duhovnom i materijalnom. I, još, gledajući različite plakate Ministarstva zdravlja u čekaonici dispanzera bio sam se sasvim ubedio u tu svoju misao. Međutim, Ljubin tekst (U orlovom gnezdu) me vrati na pravi put (hvala Ljubo). Ne možemo ćutati… Moramo govoriti, ukazivati, menjati, truditi se, nastojati, verovati, raditi… ako ne zbog nas, onda zbog klinaca.
¶
I onda kažem – da. Dadi. I ponovo pročitam Ljubin tekst i rešim da je sasvim uredu da se nadovežem na njega.
¶
Ne znam kako sada, kada imamo novi vizuelni identitet, stoje stvari, nisam video da postoji nekakav brand book ono što se jedino može pronaći su vektorski fajlovi svih državnih simbola… što je za svaku pohvalu, naravno.
Reči vizuelni identitet i brand book upotrebio sam namerno iako će neko reći da su one primerenije kompaniji nego državi. Međutim, negde u osnovi, isto je, radi se o istim pojmovima… na stranu što država jeste, ili bi trebalo da bude, jedna velika kompanija. Uspešna. Istina je da je brending mnogo više od logotipa (kako to doživljava većina onih koji o brendingu i brendovima govore) ali dok nam turizam, industrija, kultura, … čak i politika, ne donesu nekakve ozbiljnije rezultate, nije loše da se zabavimo tim logotipom. Negde moramo početi, jel?
Na pomenutim plakatima Ministarstva zdravlja državni simboli upotrebljeni su na sasvim različite načine – negde je grb veći od ispisa, negde obrnuto; u nekim slučajevima ispis je postavljen centralno ispod grba u drugim je sa njegove desne strane a u levom poravnanju; reči Republika Srbija su nekada u verzalu a ima ih kurentom; Ministarstvo koje stoji iza projekta pojavljuje se uz Srbiju isto tako, i velikim i malim slovima, kako gde, a dešava mu se i da je veličinom veće ili manje, ali nikad isto, u odnosu na Republiku; font je, gle čuda, svuda isti. Jednom rečju, na svega nekoliko štampanih materijala namenjenih svekolikom građanstvu jednog istog organa, upotrebljene su zamalo pa sve moguće kombinacije elemenata.
Ministarstvo za životnu sredinu i prostorno planiranje otišlo je čak i korak dalje u tumačenju upotrebe državnih simbola. Naime, državni grb je očigledno nedovoljan te mu je pridodat i, nekakav znak koji, čini mi se, predstavlja zgrade koje počinju bojama iz državne zastave a potom variraju nijanse zelene boje… cela ta kompozicija presečena je stilizovanim drvećem, mada se možda radi i o balonima. Tekstualni deo u kome su Srbija i Ministarstvo, pomeren je desno od grba i znaka a za njegovo ispisivanje upotrebljen je font koji se upotrebljava samo kod ovog Ministarstva a, valjda, radi bolje čitljivosti korišćena su sva velika slova. Da bi utisak bio potpun, kompletan ovaj skup potpisan je i sloganom „Po meri prirode” koga, istini za volju, ima na webu ali ne i na različitim papirnim materijalima koje sam imao u rukama.
Dalje istraživanje nastavio sam pregledom zvaničnih web sajtova s obzirom da nisam mogao da dođem do nekih štampanih primeraka kao u prethodna dva primera.
Ministarstvo unutrašnjih poslova (www.mup.gov.rs) ima sasvim originalan pristup – nema grba, dominantan znak je policijska značka! Ovaj potez me naterao da se prilično zamislim – da li znači da je Ministarstvo jednako Policija i da ovo Ministarstvo ima pravo da svoju značku pretpostavi državnom grbu te, sledstveno, da li je Policija—država, država—Policija?
Ministarstvo finansija (www.mfin.gov.rs) upotrebljava državni grb ali je za ispis izabralo neki sebi lep font u veličini koja daleko nadmašuje grb. Ovaj odnos veličina trebalo bi, valjda, da nam odmah prenese i poruku o odnosu snaga?
Ministarstvo odbrane (www.mod.gov.rs), slično MUP-u, ima svoj amblem, grb, znak, grafički prikaz, koji, verovatno, sjajno izgleda izvezen na uniformi i koji je sasvim sigurno odličan za upotrebu uz Vojsku Srbije (eh, jeste, ali Vojska ima svoj simbol)… ovde se, međutim, radi o sajtu Ministarstva odbrane.
Oni koji bi trebalo da nas reprezentuju u svetu, Ministarstvo spoljnih poslova (www.mfa.gov.rs), odlučili su da stave veselo zatalasanu državnu zastavu kojoj su pridodali tekstualni deo ispisan proizvoljnim pismom i u konfiguraciji koja je leva ali malo smaknuta po redovima.
Odlučio sam se da okušam sreću i sa Ministarstvom kulture (www.kultura.gov.rs). I ovde se sledi preovlađujući princip naših državnih organa – potrebu da se poseduje sopstveni vizuelni identitet, samo državni nije dovoljan. U tom smislu i ovo ministarstvo ima svoj logo koji je svojevremeno (ima tomu pet-šest godina) izazvao prilične polemike na stručnim i nekim drugim forumima… izlišno je da se nakon toliko vremena sada i ja njime bavim. Maštovitost u primeni državnih simbola ovde je iskazana kroz trojezični naziv samog ministarstva dodat državnom (sada već starom) grbu. Ispis postoji na srpskom (ćirilicom), engleskom i francuskom jeziku. Ovo je interesantno i stoga što sajt ne postoji na nekom drugom jeziku osim srpskog – moguće je samo izabrati prikaz sadržaja na srpskoj latinici, kada onaj deo znaka i dalje ostaje ćirilični.
Za kraj sam izabrao Ministastvo omladine i sporta (www.mos.gov.rs). Njihov pristup prevazišao je sve što sam dotle video a kreativnost u aplikaciji državnih obeležja nadmašila je i najoptimističnija očekivanja. Grb se smanjio do neprepoznatljivosti i otišao daleko, daleko od Republike Srbije – zgodno se smestio kao kakva interesantna značkica između reči „srpski” i „english” a koje su klik-dugmići za izbor jezika. Najudarnije, levo, mesto zauzima ilustracija čoveka u trku. Do njega je i naziv ministarstva koji se u animaciji smenjuje između srpskog i engleskog.
Na sajtu ovog ministarstva (zašto baš ovog?) postoji i link koji se zove Državni simboli Srbije i koji vodi na web stranicu Narodne skupštine Srbije Republike Srbije (a zašto baš nje?) na kojoj se mogu videti, jel, državni simboli. Ovi novi, jel. Tu su bili i oni stari, sećam se da sam ih odatle uzimao pre nekoliko godina kada su nam prvi put zatrebali. S tim što je tada ispod grb u centralnom poravnanju bio i ispis Republika Srbija Ministarstvo za xxxxx dat u Times New Roman bold ćirilici – te smo onda protumačili da to tako ide, da je to standard. Sada je Republika Srbija nestala, ostao samo državni grb…
Adresa sa koje se isti u obliku fajlova može preuzeti data je na dnu strane a kaže se da pripada Vladi Republike Srbije. I na jednom i na drugom pomenutom sajtu (www.parlament.gov.rs, www.srbija.gov.rs) državni simboli ili ne postoje ili su upotrebljeni onako kako su oni koji su proizveli web prezentacije smatrali da je to uredu.
I tako dalje… sve u istom smislu, sve je različito, ne postoji jedinstvo, samim tim ni sinergija, ne zna se tretman ni međusobni odnos elemenata koji treba da čine vizuelni identitet, u ovom slučaju države, tumačenje i apliciranje su sasvim proizvoljni… jednom rečju nema nikakvih standarda.
So, ako je država brend, a jeste; ako su njeni usvojeni državni simboli njen osnovni vizuelni simboli, a jesu, ništa nije učinjeno da taj „logo” postane kamen temeljac tog brenda. Naprotiv, ono što se može videti na sasvim malom uzorku urađeno je, jasno je, bez ikakve ideje o važnosti formiranja jedna jasne, uravnotežene i konzistentne slike… a, pritom, radi se samo o državnim simbolima.
Iz turobnog raspoloženja u koje sam upao pišući ova opažanja prene me vest koja mi stiže na ekran – „Erik Spikerman (tipograf, grafički dizajner, profesor, …) dobio je German Design Award za životno dostignuće a što je najznačajnije nacionalno priznanje iz oblasti dizajna.”
Čitam, gledam, kad na rikvandu ispred koga stoji sa nagradom u ruci dobro raspoloženi gospodin Spikerman, odmah ispod znaka German Design Council-a, spazim i znak pokrovitelja – Bundesministerium für Wirtshaft und Technologie, Ministarstvo, Savezno ministarstvo privrede i tehnologije. Potpuno fenomenalno rešenje u kome je sve – i svedeni orao i stilizovana nemačka zastava i ispis pomenutog Ministarstva. Pravi raspored elemenata, odličan odnos veličina, forma upotrebljiva u bilo kojoj orijentaciji, jasna i jednostavna komunikacija.
Ostanem neko vreme nad tim logotipom, pardon, državnim simbolom koji je, za razliku od našeg, sasvim u duhu 21. veka – moderan je u svakom pojedinom svom elementu, ima stav, prenosi nedvosmislenu poruku, pozitivno komunicira, kako po sasvim jednoj drugoj temi reče jedna menadžerica s kojom sam pre neki dan bio u poslovnom kontaktu.
Jesmo li mi mlađi narod od Nemaca pa moramo svojim državnim simbolima koji izgledaju skoro isto kao i onda kada su prvi put iscrtani da dokazujemo kako smo stari i važni i dokle sve sežu naši koreni? Da li se tradicionalističkim pristupom kod rešavanja najvažnijeg vizuelnog identiteta trudimo da sačuvamo istoriju koju svakodnevno prekrajamo i odričemo pojedine njene delove? Je li to žal za nekim drugim vremenima i odnosima? Da li su heraldičari jedini stručnjaci koje treba konsultovati kada je reč o državnim simbolima ili postoje još neke (mnoge) profesije koje bi trebalo da imaju svoje mišljenje? Da li… veoma mnogo pitanja koja su zapravo samo odraz opšteg stanja u kojem je, mnogi će reći, najmanje važno da li je državni grb ovakav ili onakav, da li su slova velika ili mala kod ovog ili onog ministarstva.
Konačno, ne budem lenj i posetim sve sajtove koje mi Google za pojam Bundesministerium ponudi na svojoj prvoj strani. Otprilike se radi o sličnim ministarstvima čije prezentacije sam gledao i kod nas.
Naravno da se uopšte ne iznenadim. Orao, zastava i ispis su svuda jednako isti, stoje na istom mestu, uvek su istih veličina i međusobnog odnosa, font je jedan i jedini a ukupna kompozicija je smeštena u belo (zaštitno) polje. Na stranu što je i ukupan koncept i dizajn tih različitih sajtova sličan. Drugačije nisam ni očekivao.
Organi države su različiti ali je država jedna. Jedna država, jedan nastup, jedna poruka. Standard.