designlab | taboo broj 63-64
Ideja za ovaj tekst nastala je posle Beogradskog maratona (21. april) na kome sam, standardno, trčao polumaratonsku trku. Prošle godine sam veoma ozbiljno trenirao tri puta nedeljno tri meseca pre. Zatim sam se tokom leta intenzivno spremao za Ljubljanski jesenji polumaraton i postigao pet minuta bolje vreme nego u Beogradu. Onda sam od jeseni, tokom zime i pred samu ovogodišnju trku trčao ukupno 15 puta i, na kraju, stigao desetak sekundi sporije nego prošle godine pretrčavši poslednja dva kilometra u agoniji.
Osim što sam snagu volje stavio na ultimativnu probu i sam sebi još jednom dokazao da stvarno postoji upornost kojom se trkači diče, ovaj prolećni ekspirement dokazao je dve stvari – bez svakodnenvnog treninga ne može se postići bolji rezultat… ali se sa akumuliranim dostignućima može ostati na istom.
Sledstveno i kako god, trenirati se mora, ne vredi, ne može drugačije. Međutim, još nešto mi padne napamet – može li se dizajn meriti? Svašta se može izmeriti, ubeđuju nas da se sve može kvantifikovati i analizirati, onda sigurno može i dizajn – i eto ovomesečnog teksta, počinje tom potpuno strašnom skraćenicom koju različiti menadžeri ovoga i onoga vole da izgovore pred nama, kreativcima,
ROI – Return Of Investment, neću bukvalno prevesti već nekako kako ja mislim – Prinos od investicija… u Dizajn.
— rez —
U trenutku kad sam 2/3 gotov sa člankom pojavi mi se na ekranu vest iz Creative Review-a, najava intervjua sa Miltonom Glejzerom (Milton Glaser) kome je naslov „Zašto se dizajneri nikada ne penzionišu?”
Čoveka Miltona izuzetno cenim, poštujem, volim, kao i većinu dizajnera tih godina i tog doba pa rešim da, onako na kratko, skrenem pažnju na taj intervju odnosno njegovu najavu.
I potpuno se raspilavim – čovek ima 83 godine (gotovo isto koliko i moj otac), savršeno je razborit, govori tim divnim, jasnim, smirenim glasom iz koga zrači znanje, iskustvo, autoritet (sve isto kao i moj roditelj)… Slušajući, više, i gledajući, manje, taj jednominutni video,* [OVDE IDE FUSNOTA: nigde nisam uspeo da pronađem ceo snimak a silno sam se trudio] onaj ROI na kome sam dotle vredno radio ode u zaborav… realnost sasvim ustukne pred imagincijom… ma kakve, bre, investicije, ja sam kreativac. Bre!
Zašto ja neću?
Bez ikakve namere i želje da se sa Miltonom poredim, jer koliki sam ja patuljak za njegovu veličinu, zatvorim oči i počnem da razmišljam zašto JA nikada neću otići u penziju?* [OVDE IDE FUSNOTA: u prethodnom broju sam upravo na jednom mestu nagovestio kako će me jednog dana izneti od stola ruke zgrčene oko uređaja koji će zameniti današnji miš]
Pošto sam se redom složio sa svakom pojedinom Miltonovom rečju – a on je započeo iskazom da ako ne bi ujutru ustao, obukao se i došao ovde (studio) poludeo bi… reših da vidim zašto ću ja dizajnirati za 35 godina od sada – u 83. godini, ako je doživim, naravno.
1
Zato što volim. Ja, naime, obožavam svoj posao. Svaki dan se sa radošću budim i odlazim da se bavim svojim poslom. Tako je bilo i onda kada sam radio kod drugih i za druge – od kako radim kod sebe i za sebe svakodnevna radost i sreća su još i veći.
Pretpostavljam da će mi, tog jednog dana, biti samo lepše jer ću moći više da radim ono što ja hoću a ne ono što drugi žele.
2
Nikada se neću osloboditi potrebe da stvari (i ljude) oko sebe činim boljim – verujem da nema dizajnera koji nema jako izraženu ovu osobinu.
U činjenju života boljim, komfronijim, lakšim, jednostavnijim ne postoje granice – nema sad je kraj, gotovo je, nema toga. Stalno dalje, novije, bolje i drugačije.
3
Ta penzija je, ionako, precenjena. Baviću se sportom, više ću čitati, slikaću, putovaću, bla-bla… šta sve ne govore ljudi kada im se ona približi. Aha, važi, ništa od toga ne rade kad odu u penziju – objasne sebi da su stari i da sada treba da se odmaraju i, na kraju, umru.
Nema tu sve ću ja nešto ali kada za to dođe vreme. Nema čekanja. I sada čitam i više nego što bi trebalo i za koliko realno imam vremena. Različiti sportovi koje volim i kojima se bavim ispunjavaju mi celu sedmicu, nema slobodnih dana. Putujem koliko to finansije dozvoljavaju, nakupi se nekoliko puta godišnje. Ništa mi ne nedostaje danas pa ne znam šta je to što bih želeo u penziji.
I od čega da se odmaram – ako sam umoran, legnem, spavam, sutra sam odmoran.
4
Stariji ljudi, obično, vole i/ili se vezuju za prirodu. Na moju sreću, uvek sam bio (i jesam) taj aprirodni tip… ono, potpuno sam intaktan na tu temu. Ništa. Nema uzbuđenja. Skijanje je maksimum moje interakcije sa prirodom. I familija ima tolerantan stav prema tome što se i na odmoru bolje osećam provodeći vreme u samoposlugama razgovarajući sa različitim proizvodima i ambalažama nego na plaži.
Dakle, eto, i u penziji ću biti u dobro dizajniranom prostoru okružen različitim potrebnim, i još više, nepotrebnim gadget-ima. Priroda, ćao.
5
Kad malo bolje razmislim, ništa drugo i ne znam da radim. Verujem da, s godinama, neću ni biti sklon da osvajam krucijalno nove veštine.
Istina, voleo bih da znam da sviram… klavir me baš-baš uzbuđuje i ispunjava. Ali nemam to strpljenje potrebno za učenje nečega takvoga – ko će da sačeka to i takvo znanje, kod mene je mora sad i odmah. Ipak, evo, ovih dana sin i ja smo otkrili maketarstvo, upoznali neke divne ljude i radimo, učimo i družimo se oko tih različitih modela. Voleo bih da za te makete bude malo više mesta u mom životu.
No, kratko, dizajn je sav moj život, to mi je sve jasnije, pa ću ga i raditi dok god budem mogao.
6
Kad dođu te godine biće to već sasvim značajno nakupljeno iskustvo i praksa a što će, pretpostavljam, biti razlog, povod i okidač za organizaciju različitih jubileja, retrospektiva, izložbi… Ma milina jedna, dođu silni neki dragi ljudi, mediji… pa se svi bave tobom i onim što si uradio… svi te nešto pitaju, citiraju, zanima ih… a ti važan, srećan – ustvari, samo ti i tebi najbliži znate koliko si nesiguran, koliko si uplašen, koliko i kako se preispituješ.
7
Verujem, želim i nadam se da će biti neki broj onih koji će biti zainteresovani da odem na posao, da ne smetam u/po kući. Još više želim, nadam se i verujem da će biti i onih koji bi voleli da ih sa sobom na taj posao povedem.
8
Nemam baš sasvim takva lična iskustva ali, kažu, da su ljudi u nekim i od nekih godina skloni da izgube vezu sa stvarnošću.
Ako išta na ovom svetu pomaže u razumevanju realnosti to jeste dizajn. Kako napraviti komunikaciju, kako nešto učiniti boljim i lepšim ako ga skroz ne razumeš? Ili ne razumeš okruženje u kojem tvoj dizajn treba da funkcioniše. No way.
Dakle, neodlaskom u penziju već daljim bavljenjem dizajnom ostaje se mentalno zdrav i neoštećen, jel – to ti je završeno.
9
Održavanje mentalne higijene i dodatno podsticanje svežine mozga pomaže i to što je dizajn proces svakodnenvnog i celodnenvnog učenja.
Bilo koji izazov za koji si danas imao jedno rešenje a za koje si sasvim ubeđen da je pravo i jedino ispravno, tokom beskonačnih samopreispitivanja i unutrašnjih borbi, dovešće sutra do sasvim novih odgovora.
Proces traženja tih odgovora odvija se, bar kod mene, kroz primanje beskonačnog broja informacija koje treba obraditi i razdovojiti one mnogo važne od onih važnih ili bitnih – takvo šta se zove učenje, jel?
Slovim za protivnika učenja prema kome imam sasvim odbojan stav… moja supruga je to mnogo bolje definisala – radi se o otporu formalnom učenju pod moranjem… zapravo 24/365 učim. Dakle, učiću do kraja.
PS. obzirom da je ovaj moj stav prema učenju društveno sasvim neprihvatljiv, normalno… pred našim detetom kao i pred svom drugom decom koja još uvek moraju da uče ovo nikako-nikako ne spominjemo.
10
Idealna stvar sa tim dizajnom jeste i to što te on zaokupi od jutra do mraka. Taj kreativni tok koji kreće od nule, to strašno suočavanje sa belim (običnim ili elektronskim) papirom, borba sa svim demonima, radost otkrovenja i doterivanje svih pojedinosti do (ličnog doživljaja) perfekcije, proces je koji, čak i u slučaju potpunog i brzog prosvetljenja, traje. Eto načina da se penzionerski dani ispune.
11
Možda će, u toj penziji, biti vremena u kome ću se oprobati i u različitim umetničkim aspektima dizajna a ne samo u ovim današnjim komercijalnim projektima u kojim klijenti dizajniraju i kreiraju više od pola onoga što radim.
Istina, nisam od onih dizajnera koji imaju preveliku potrebu da se izraze i u onoj sferi koja nije komercijalna ali imam neki broj stavova, ideja i ekspresija koje nikako ne ulaze u domen onoga što se radi za privredu. Danas ne stižem da se njima bavim, da ih gajim i negujem, uobličavam i konačno realizujem – ali, zato, u penziji… eeee, to je sasvim drugi par rukavica.
12
Ispadoše kao božije zapovesti, ima ih 12, jel? Nisam vernik pa ne vladam tematikom ali rekao bih da je tako, 12 ih ima. Ako nije 12, trpim kritiku što nisam proverio – nisam hteo – ovaj je tekst u dahu izašao iz mene, ništa vraćanje, ništa provere… namučiće se lektor 🙂
Dakle, na kraju, sa našim podsticajnim poreskim sistemom, celog dosadašnjeg radnog veka radim za/na minimalac. Kako ne mislim da će se tu išta promeniti u budućnosti sklon sam da verujem da će mi penzija biti jedno €50 ili manje.
U tom smislu, sasvim emotionless, raditi se mora. Do kraja. I u tome nema ništa loše. Naprotiv.
*****
Dakle, onaj ROI, s obzirom da je zamalo pa gotov, ostaje za naredni Taboo. Mada, baveći se njime i tragajući za potrebnim informacijama, sasvim prirodno, gotovo neminovno mi se otvorila još jedna tema a kojom ću pokušati da se bavim u onom tamo broju – da li država(e) (treba da) ima(ju) dizajn strategiju? (za ovu našu znam odgovor, nego…)
Mada, istini za volju, između ovog i sledećeg Taboo-a biće Mikser i BDW o kojima volim da pišem pa ne znam da li ću stići sve te teme da… hoće li… koliki je Svemir… postoji li Bog…
Kako god, videćemo, možda se sasvim i potpuno prepustim proleću pa onda ništa 😉