designlab | taboo broj 66-67
Stvarno sam želeo i mislio da se ne bavim seciranjem ovog grafičkog rešenja zvanog vizuelni identitet AirSerbia kompanije, našeg nacionalnog avioprevoznika, koji i nije sasvim u našem vlasništvu… razloge sam, uglavnom, objasnio u samom osnovnom tekstu. Avaj, Žozef me zamolio da ne budem tako isključiv i da ipak dam jednu analizu. Em je urednik, em je iskusniji, em me zamolio… pa evo ovog antrfilea. Biće kratko i po stavkama.
Koncept. Na osnovu onoga kako sve ovo izgleda a i na osnovu svega onoga što sam pročitao u različitim medijima jasno je da ovde nema koncepta. Postoji samo ideja, mišljenje, doživljaj izabranog dizajnera, pardon dizajnerke, koja se inspirisala „Mirosalvljevim jevanđeljem i Dušanovim zakonikom” a onda na to još pridodala i dvoglavog orla – bez njega nema Srbije. Jok, more. Čak i ako izuzmemo činjenicu da je 21. vek i pređemo preko neobične novovremenske želje da svuda i svima dokazujemo i pokazujemo kako smo stariji i od ameba, postoji, iz rukava, bar pet kvalitetnijih konceptualnih rešenja koja bi bolje reprezentovala ono što jesmo a što bi razumeli i oni koji nas ne znaju – što ne znam da li će biti slučaj sa čitaocem jer mi se rečenica baš odužila 🙂 Ne, mi smo ipak rešili da svima kažemo kako je „u vreme srednjeg veka, u periodu pre Turaka, Srbija u doba Nemanjića i cara Dušana bila jedna od najvećih sila u Evropi” (deo izjave u kojem autorka objašnjava kako je stigla do finalne ideje). Eto ti sad, pa bila je ta Srbija nešto i ponešto i u doba Karađorđevića, dabome, kojekude… i u neka druga doba, jel. Šta god da je Srbija bila, čini mi se da to nikoga ne interesuje, a oni koji bi nam možda u tom interesovanju bili naklonjeni teško da će dešifrovati tu poruku šta smo i ko bili pod određenim nam vladarima i u nekim vremenima. Da zaključim ovu temu – avioni su ikona savremenog doba, oni su tehnički zamalo pa najsuperironiji proizvodi na planeti, omogućavaju nešto što deluje potpuno irealno – da te velikom brzinom za kratko vreme prenesu sa kraja na kraj Zemlje! Takvu poruku treba i da pošalju sa svojih repova, krila, bokova, motora, čega god… Dakle, pravi koncept i, sledstveno, pravu poruku može da izmozga samo čitav tim različitih ljudi još raznorodnijih profesija, znanja i iskustava i kojima za to treba neko, određeno, vreme.
Koncept još. Ne vredi, hteo sam da završim ovaj segment, međutim, taj analitički duh mi ne da mira – „Dane mi je rekao da bi voleo da bude nešto što podseća na Srbiju i u toj priči smo došli do toga da je to, između ostalog, dvoglavi orao. Ideja je bila da on predstavlja moderan grb Srbije” kaže mlada autorka. Ne znam šta je apsurdnije, „brif” klijenta ili ideja modernog grba. Prvo samo potkrepljuje tezu o odsustvu smislenog koncepta i strategije, a na drugo pogledati nemačkog orla. Onda ponovo pogledati nemačkog orla.
Znak. Rekao bih da je prekomplikovan i prekompleksan za trenutno prepoznavanje – potrebno je vreme, dosta vremena, u kojem će se upotrebiti svakakva nekakva druga komunikativna sredstva, alati i kanali pa da se priča sa znaka ispriča, onda postane deo svesti i konačno zapamti. Ukoliko se ta poruka nekako ne plasira, znak je neće preneti, samo retki će razumeti o čemu se radi. Pored dvoglavog orla (kojeg uz jednoglavog, veliki broj nacija koristi za svoj simbol) onaj donji ostatak, šaru, samo će upućeni heraldičari, istoričari i nekolicina umetnika smatrati autentično našim – ogromna većina doživeće ove linije kao nešto univerzalno što se kreira u trenucima inspiracije ili časovima dokolice.
Pismo (font). Istina je, postoje rešenja gde suprotnosti baš dobro stoje jedno uz drugo. Ovo nije jedan od tih slučajeva. Istina je, postoje i rešenja gde se izabere neko od dostupnih pisama i to je to. Mada su veoma retka. Što reče jedan od kreativnih direktora za koje sam nekada radio, „mora tu da se vidi da si se nešto potrudio, ne samo tako…” Istina, kad se bolje zagleda, kad se uveća slika, i ovde se nešto radilo, ali mi je teško da protumačim šta – pošlo se od Helvetike pa su zaobljavani uglovi i skidani neki delovi stubova a i dodat je nekaka swoosh (ne, ne, nije Nike) koji se uvećan ponavlja na motoru… taj sasvim nepotrebni simbol brzine, pokreta, dinamike, nečega, postoji samo na Air nema ga na Serbia… što je sasvim OK, Air je brz, Serbia nije 😀 … i tako… da ne dužim – za ovakve projekte, pismo se kreira iznova osim kad imaš svojih fontova koje su kreirali tvoji tipografi i koji jasno asociraju na tebe samog. Uzgred, mi imamo nekoliko zaista vrsnih tipografa – oni nisu kreirali ovo pismo što će reprezontavati AS.
Boje. Ovde ću najkraće – rekao bih da boje sa zastave nisu jedine boje koje, mi ovde, imamo u spektru, koje koristimo i koje nas opisuju, obeležavaju, obogaćuju, ostvaruju, ooooo!
***
Kraj. Dosta. Nema više. Mislim da će urednik (Žozef) biti zadovoljan. Mislim da sam rekao mnogo više nego što sam hteo. Mislim da ću opet morati da objašnjavam da nisam ljubomoran, tužan i razočaran što ja nisam dobio priliku. Mislim da ću opet morati da se razjašnjavam na temu crno-belo, voliš-ne voliš, ako nisi za nas onda si sa njima… Kako rekoh i u osnovnom tekstu, to što mislimo nas nekoliko brojčanih jedinica (a nije nas malo sudeći na osnovu svih komentara koje sam po Mreži iščitao) koji imamo želju da sve oko nas ovde i sve od nas odavde ima jasnu, dobru i estetski vrednu poruku… to je sasvim nevažno… stvari oko nas i od nas se odvijaju nekim drugim tokovima u kojima uglavnom preovlađuju neznanje, neiskustvo, neodgovornost i nebriga uz brojne druge ne-nešto.
Da završavam (valja se baviti drugim stvarima) onako kako obično završim na predavanjima ili prezentacijama – dobar dizajn ima apsolutno neprocenjivu vrednost, ako mislite da nije tako, budite iskreni pa na brzinu izračunajte šta ste i koliko izgubili zbog onog lošeg.