designlab | taboo broj 48-49
Bili smo na odmoru. Kratkom ove godine… em se ima po stanu šta raditi i uraditi, em se i na poslu nagomilalo nekakvih poslića (onih iz kategorije koji se ne plaćaju) koje treba pozavršavati… a po oba zadatka ima li boljeg trenutka u godini od avgusta meseca kada sve stoji ili je bar usporeno.
Elem, kratki odmor proveli smo u bliskoj državi koja je nekada bila unutar zajedničke zemlje iako uvek, sasvim opravdano, potpuno posebna i zasebna. I bili smo tamo u jednoj od mnogobrojnih banja, istina u onoj koja je ovde kod nas najpoznatija.
Nikada u životu nisam bio u banji. Iskren da budem nisam verovao ni da ću ikada biti. Nije to moj koncept, mislim, šta ima tu da se radi, nema nikakve akcije… a takvi smo i kao familija, odmori nam skroz dinamično proteknu. Još više, pre nego što smo otišli, neko me lepo pitao što ne idemo ovde kod nas u banju, kad već u banju idemo, ima toga… Tu sam imao spreman odgovor – već sa sajtova sam prepoznao da će naš desetogodišnjak biti mnogo srećniji u banji sa velikim vodenim parkom tamo kod njih nego u onoj kod nas koja nudi nekakvu lekovitu vodu koja otklanja sve tegobe koje današnjeg čoveka mogu da snađu.
Ovde, zapravo, dolazim do osnovne teme ovomesečnog teksta – dizajn (uopšte uzev, kao glagol i način razmišljanja ne kao disciplina) okolo, naokolo, svega i svačega, tamo kod njih… kako je kod nas, nadam se, znamo.
Poslednjih godina smo putujući na razna skijanja ili uskršnje produžene vikende uvek samo prolazili autoputem kroz nedaleku zemlju s kojom smo nekada živeli u zajedničkoj državi. I svih tih godina nismo imali nekakav pravi utisak o tome kako je ova država dizajnirana… osim autoputa koji je stvarno odličan (a tada prvih godina nije čak ni bio ceo gotov) nismo ništa videli. Nekako smo brzo gutali kilometre da što pre stignemo tamo još dalje gde smo krenuli.
Naivno sam verovao, ili bolje, želeo da verujem da im je taj autoput zapravo srž i okosnica dizajna države – voziš se njime, samo to vidiš i doneseš sve lepe i pozitivne zaključke. Aha. Važi. Kako da ne.
Kratak odmor u pomenutoj banji i njenoj okolini omogućio mi je da sagledam svu snagu državnog i, verovatno još više, privatnog dizajna.
Highway
Mislim, već i taj autoput je bio nekako bolje dizajniran čak i od onog između njih i nas a svakako bolje od onoga što mi imamo. Što se upotrebe boja tiče, asfalt je crnji, linije su belje, a na strani detalja dizajna tu su različiti tipovi zaštitnih ograda koje štite od udarca, buke, snega, zagađenja, svemiraca, … Posebno dizajnirane svetleće i grbave tačke po putu pomažu da se ne pređe njegov kraj i ne sleti u tragediju. Za dobro komuniciranje zaduženi su veliki, čisti i sjajni znaci izrađeni od nekog postojanijeg, čvršeg i svetlijeg materijala koji kod nas nisam video. I više od toga, raskršća i ukrštanja puteva su sjajno osmišljena a neko je dizajnirao fantastičan sistem obeležavanja i upozorenja koji kilometrima unapred pa sve do poslednjeg metra vode ka pravom smeru i izboru. I nekako, u produkciji, autoput nije ni grbav ni lelujav. Na stranu što su oni za poslednjih pet-šest godina izdizajnirali kilometre i kilometre autoputeva… naš deadline se stalno pomera.
Banja, konačno
To što im je priroda dala termalnu vodu ovi ljudi nisu videli kao sasvim dovoljan uslov za turizam. Kreriali su čudo sadržaja – veliki vodeni park sa mnoštvom ovakvih i onakvih tobogana gde deca različitih godišta trče koliko ih noge nose da obrnu još jedan krug. U slučaju kiše ili lošeg vremena dizajnirali su to sve i pod krovom… neće valjda zavisiti od prirode. A, u post produkciji, se čak nisu zaustavili na ovome – teniski, košarkaški i fudbalski tereni, uređene staze za trčanje i biciklističke ture, različite sportske i zabavne aktivnosti u dvoranama, halama, salonima, … jahanje, golf, masaža…
Moje predstave o odmoru u banji potpuno su se srušile. Neko je napravio ozbiljan koncept i dizajnirao mnoštvo sadržaja zbog kojih se dani čine i jesu kratki da bi se sve postiglo.
Zaista ne znam kako kod nas funkcionišu biroi za turističke informacije i, obećavam, koliko tokom sledeće sedmice idem u prolaz ispod Albanije da vidim. Tamo kod njih, u našoj banji (aha, našoj), smo uspeli da dobijemo mnoštvo korisnih saveta kako da što je lepše moguće povedemo svoj kratki odmor u bliskom okruženju – šta da vidimo, kuda da prođemo, kako dobro da jedemo, gde da lepo pijemo… Dobili smo i pregršt publikacija, flajera i vizit karti koje će nam pomoći u izboru. Očekivao sam nekakav jako dobar grafički dizajn svega što mi bude palo u ruke, pa sam ruke baš napunio, a ispostavilo se da je sve uglavnom na nivou onoga što i mi ovde radimo, ni bolje ni lošije.
Za odličan utisak i finu komunikaciju zaslužna je jedna veoma fina devojka koja je službenica tog biroa a što vodi ka sledećem zapažanju.
Ljudi
Svi su nekako tako dizajnirani da budu fini i ljubazni. Onako sasvim iskreno, prirodno, spremni da ispune svaku smislenu želju. Gostoprimljivi su i širokogrudi isto onako i onoliko kako i koliko mi mislimo da samo mi jesmo. Sve bez ikakve naknade verovatno to posmatrajući kao investiciju u budućnost. Tako smo više puta u različitim finim ali sasvim običnim restoranima bivali počašćeni ovim ili onim… sasvim nenametljivo i nepretenciozno.
I ti tamo ljudi, prihvatili su sve neke različite standarde, norme i načine ponašanja i tako učinili sebi život lepšim, sređenijim i lakšim… podigli su, ustanovili i postavili određene (visoke) životne standarde… ako rade, onda to čine usredsređeno i produktivno vodeći računa o sebi i drugima, ako se zabavljaju čine to opušteno, bez grča i samoreklamerstva.
Poseban utisak proizvela je jedna grupa radnika koja je oko neke kuće izvodila nekakve radove. Radnika, jel, onih što obavljaju one obične poslove… nešto kopaju, u te rupe nešto polažu i potom ih zatrpavaju. Ne sećam se kad sam (i da li sam) kod nas video tako dizajnirano “gradilište” ograđeno sigurnosnim trakama, u kojem je sav materijal složen i sortiran, ništa se ne rasipa i ne prosipa, radnici su uredno (sigurno i propisno) odeveni, okolo ne kruže flaše piva i svi rade a niko ne priča. Ma milina, sve kao da je sa stranice knjige grafičkih standarda. A nije… obični, najobičniji ljudi koji, verovatno, teško i ne tako mnogo zarađuju za svoj život. Toliko sam zurio u ljude da me na kraju bilo sramota a šta su oni pomislili nikada neću saznati.
Okruženje
Svi ti ljudi žive u tom nekom prostoru koji je dizajniran sasvim u skladu sa svim ostalim. Nema kreativnog nereda u vidu plastičnih flaša, opušaka, najlonskih kesa, žvaka ulepljenih duboko u trotoare, otpadaka različite hrane, … ulice nisu prašnjave i blatnjave, na putu i ako nije nov nema rupa, zidovi nisu ispisani nesuvislim i potpuno nekreativnim porukama onih koji misle da su ulični umetnici… ono što je staro nije ostavljeno da propadne nego se održava. Ako je trava onda je pokošena i doterana, ako su kamenčići ne rasipaju se okolo, ako je asfalt onda je sređen, ako je… u nedogled.
I tako. Uredno, čisto, doterano. Ništa specijalno, ništa revolucionarno, ništa posebno čudno.
Zemlja
Konačno upalo mi je u oči i kako su oni dizajnirali svoje registarske tablice. Ne pripadam grupi onih koji smatraju da su ove naše nove lošeg dizajna, mada iskren da budem, font na bosanskim novim mi se mnogo više dopada… zapravo, ne radi se toliko o dizajnu samih tablica koliko o detalju koji otkriva sasvim drugu jednu stvar.
Naime, za razliku od nas (i naših najbližih zapadnih suseda) državni grb nije ono što ubedljivo dominira samom tablicom. Ne. Ono što stoji između oznake grada i brojeva i slova je grb te konkretne regije. Eto, manja zemlja od naših suseda, a tek od nas, ali snažno promoviše svoje regione… tu se setim onog turističkog biroa – ogromna većina informacija odnosi se na okolnih najviše 40-ak kilometara.
Nisam (a i neću) analizirao političku, ekonomsku ili neku drugu mapu i raspodelu zemljice u kojoj smo bili ali na osnovu onoga što sam video utisak je da je kapa, jel, zajednička ali da su ispod te kape svi jednako važni i snažni.
I sad, sedimo mi u divnoj bašti tog jednog veoma finog, sasvim rafiniranog, odmerenog ambijenta, pažljivo kreirane kuhinje i još sjajnije vinoteke… ma sveukupno odlično dizajniranom restoranu u tom malom, jel, gradiću i uživamo. Uživamo u svemu, jelu, piću, pogledu. I sad, taj pogled u jednom momentu zaokruži da su na svim prozorima kuća koje uonakolo vidimo velike kutije sa cvećem, uglavnom onim bordikastim, ne znam mu imena.
Odavno me to interesovalo, to bordikasto cveće koje krasi kuće, i još više u onoj severnijoj zemlji koja nije bila naša. I nikada nisam pitao to pitanje koje me mučilo pa sad rešim da ustanovim je li to nekakav državni, regionalni propis, uredba, zakon koji nalaže da se imaju bordikastim cvećem dizajnirati sve prozori na svim kućama.
I onda pitam prijatnu gospođu koja nam omogućava da uživamo u svemu onome što nudi taj restoran u kojem ona radi. Žena se baš prijatno i od srca nasmeje i kaže – nije to nikakva obaveza, mi samo volimo svoju zemlju.
Setivši se kako su dizajnirani prozori, fasade, ulazi, dvorišta i ulice u kojima su kuće i zgrade naših malih mesta (ili, još gore, velikih gradova) izvučem jasan zaključak da mi svoju, očigledno, ne volimo.
Ali…
Da sve ne bude baš sasvim zaokruženo i potpuno lepo potrudio se carinik (a delimično i policajac koji je za njim nastupio) na izlasku iz malene države sa kojom smo nekada delili dobro i zlo. Izgleda da ti državni službenici na ovim prostorima, pa neka je to i tamo, nisu baš najbolje dizajnirani… nekako im loša forma a, bogami, i suština.
Elem, em nije bio ljubazan i učtiv koliko bi trebalo (i koliko se, realno, očekuje) da bude a potom, pokušao čovek da me nabedi kako sam načinio prekršaj vredan 300 novčanih jedinica jer nisam kupio nalepnicu koja mi omogućava korišćenje autoputeva. Morao sam da mu dokazujem da se njima nismo ni vozili pa je bilo kratkog natezanja u kojem je moj glavni dokaz i adut bila informativna tabla a ulasku koja upravo komunicira poruku da se pomenuti stiker može kupiti baš na mestu na kome sa autoputa silazim (benzinska pumpa 200-njak metara posle graničnog prelaza).
I šta reći na kraju
Možda sve ovo deluje da nema veze sa dizajnom i ako tu reč sagledamo usko u onom smislu u kojem je svakodnevno najčešće koristimo, onda je stvarno ovomesečna kolumna promašila temu. Međutim, ako design prevedemo šire i sveobuhvatnije (osmisliti, projektovati, kreirati) onda sva ova zapažanja lako mogu da se ukolope u razmišljanja o dizajnu… posebno leti kada na duže ili kraće menjamo mesto boravka.
Da ne bude zabune, nije ovo oda i hvalospev malenoj državi na krajnjem severu bivše zajedničke zemlje… o, ne, naprotiv… ovo je veličanje pameti, postojanja ideje i strategije… svega onoga što mi sistematski uništavamo.
Neko će reći da se mi i oni nikako ne možemo porediti. To je sasvim tačno, nismo mogli ni onda a kamoli danas kada oni godišnje dizajniraju BDP od 29.000 evra po glavi stanovnika. Podatak sam pronašao čitajući mesečnu reviju koja se štampa na raznim jezicima i bespatno distribuira a na različite načine i raznim temama promoviše državu – nešto sasvim slično onome što državne avio kompanije dele na svojim letovima. U julskom broju izašao je povodom 20-godišnjice nezavisnosti intervju sa prvim predsednikom koji je upravo ovim statistčko-ekonomskim pokazateljem poentirao na pitanje kako vidi poslednje dve decenije.
No, obezbeđujući validnost podatka udaljio sam se od finalne poente – urednost i čistoća, od kojih bi mogli da počnemo, a koji su neophodan preduslov za dobar imidž jedne zemlje ne koštaju ništa ili skoro ništa.